Sećam se, bilo je par slučajno otkrivenih tajni sa obe strane, jedno koškanje ili dva, nepričanje i po pola dana, nekoliko škrtih tužakanja kod roditelja, uništavanja tuđe imovine u oba smera, nekoliko bezazlenih uvreda, jedna žučna svađa, bezbroj brzopletih komentara, bespravnog zauzimanja tuđeg poseda, prisvajanja stvari u tuđem vlasništvu, tuce lažnih optuživanja, desetine pogrešnih zaključaka i nijedna izdaja.
Lepo mi je bilo odrastati uz nju. Deliti nakit, knjige, snove i život… pa, čak i u maloj, skučenoj, zajedničkoj sobi u potkrovlju jedne novosadske ulice.
I danas, kada je devojačka soba ostala bez svoje dve stanarke, uspomene i dalje žive u njoj. Kao kroz maglu, vidim sebe sa svega dve i nju sa šest godina, stajale smo tik jedna do druge, ja sam plakala sa nogama ispruženim između rešetaka drvenog krevetića, ne sećam se ni zbog čega, ni zbog koga, sećam se samo njene ručice koja miluje moj obraz i kaže: “Ne brini, seko, seka je tu.”
Sada znam. Svađe, gunđanje i različitost pretvaraju se u zaborav, a ljubav i kikotanje ostaju zauvek između nas. I potpuno je isto, i kada sam ja imala dve, a ti šest, i danas – mnogo godina kasnije.
Izvor fotografije: janellerosephotography.com
