1) Bušilica – Nedelja popodne. Majka je spremila ručak iz snova. Sve je tu. Kokošija supica, pita, tri salate, pile pečeno u rerni sa krompirom i flaša vrhunskog vina. Dobro ste se najeli i uz vino ispričali sa ukućanima. Porodična idila! Ima li čega lepšeg? Posle dve čaše vina osećate se orgazmično. Iz stomaka vam osećaj beskrajnog zadovoljstva poji dušu. Oči lagano počinju da padaju i osećate da kauč pod vama postaje sve mekši. O da, vreme je za popodnevnu dremku. Pregojeno ćebe složeno je na krevetu kao školski list ’’sa ušima’’. Jastuk kao da flertuje sa vama. Namiguje vam i oblizuje usnu jezikom. Prozor je otvoren tek toliko da soba zamiriše na sveži vazduh. Roletna spuštena skoro do kraja, stvarajući idealnu atmosferu. Dovoljno spuštena da vam dnevna svetlost ne izbija oči, a dovoljno podignuta da bi vam se organizam probudio za sat i po vremena, shvativši da je još uvek dan. Skidate garderobu i ležete. Meškoljite se u tom carstvu najfinijih užitaka. Taman što ste sklopili oči, stravično režanje probija vam kosti. Komšija je odlučio da seče noseći zid! Ogromna bušilica drobi beton i vaš mozak. Dok vas kupaju bes i adrenalin, shvatate da od spavanja i uživanja nema ništa. Od svih opisanih jada, ovaj je najčešći i pokazuje najveću posvećenost uništenju ljudske sreće. Iz tog razloga, moramo mu dodeliti prvo mesto. Bušilica usred dremke ultimativni je satrap ljudske sreće. Tlačiteljski momenat broj jedan na skali đavolovih osmeha.
Ipak, treba napomenuti jedan detalj. Ova situacija ne odnosi se na ljude koji žive na Novom Beogradu. Za njih je to svakodnevica i način života. Takoreći, oni nikada ne spavaju i ne znaju kako je živeti bez bušilice. Jednom u nekoliko godina moguće je ogrebati se za desetak minuta sna između dva čina neprekidnog Hiltijevog valcera. U zgradi u kojoj ja živim postoji mit da 14. oktobra 1986. godine ceo dan niko nije bušio. Zašto, niko ne zna. Ja to ne pamtim, jer sam bio jako mali, ali se sa neobičnom radošću setim često tog predanja, dok maštam o životu bez bušilica. U zgradi se taj datum obeležava tako što svaki stan očisti svoju bušilicu i namaže je uljem. Niko ne sme da buši između 14:30 i 14:45 časova. Deca tada plaču, jer se uspaniče misleći da je neko umro. Najtužnije je što je mnogo ljudi odraslo uz taj zvuk i kao takvog ga zavolelo. Neki od ljudi koji su odrasli u novobeogradskim blokovima postali su imućni i preselili su se u skupe kuće po Dedinju, Vračaru i Zemunu. Tamo im je mučno, jer nema režanja drobilice za beton. Mnogi od njih kupili su cd-ove sa zvukom bušilica i neprestano ih puštaju sa sofisticiranih audio sistema, a neki nisu mogli da izdrže pa su se vratili u blokove.
Milan Stanišić je beskompromisni kritičar sistema, analitičar beznađa, hroničar pohlepe, baštinik sarkazma, pasionirani ljubitelj hiperbole kao stilske figure, hedonista, lenčuga levantinskog tipa, fotograf, bibliofil, nautičar i na kraju pravnik.
