Čest izvor nesporazuma u emotivnim odnosima jeste ženska potreba za konstantnom bliskošću i nežnošću, za telesnim dodirom koji nije seksualne prirode, za poljupcima i zagrljajima koji poručuju “volim te, tu sam, drago mi je što si pored mene, razumem te, podržavam te”. Ženska poteba za emotivnom bliskošću, a to nije samo osećanje da je voljena i prihvaćena svaki put kad je partner pogleda, već i da je on spreman da sa njom podeli svoje misli i osećanja (svaki put kad je pogleda) da ne krije i ne prećutkuje, da se ne povlači u sebe kad se ne oseća dobro, kad je zabrinut i uplašen. A za svu tu razmenu, nije potrebno mnogo – ponekad ne više od dodira i zagrljaja.
Ali žene su inače otvorenije za izražavanje nežnosti, jer su odrasle grleći se sa roditeljima, a kasnije sa drugaricama i prijateljima, naučene da u svakoj prilici kad se neko loše oseća najpre ponude utešni zagrljaj, a zatim razgovor i razumevanje.
I kad se u emotivnom odnosu sretneš sa partnerovom slabom ili nikakvom sposobnošću da ti pokaže svoju emotivnu dostupnost, kad partner ograničava grljenje i ljubljenje samo na trenutke koji prethode seksu i rezultiraju seksom, nađeš se pred rebusom. On je krut i zatvoren i spontano se neće otvoriti na taj način, jer ne razume zašto bi to radio – njemu je seks savršeno dovoljan za svu bliskost, nežnost, milovanje i ljubljenje, za svu emotivnu povezanost koja mu je potrebna.
Kako da mu objasniš šta je sve ženi potrebno da bi osetila emotivnu privrženost?
