Naravno, prethodna rečenica zvuči kao neukusna reklama za bilo koji proizvod, ali je istina. Odrasli smo, naučili da mislimo, naučili da kažemo ono što želimo. Stupili smo u kontakt sa nama samima i sada je svaka vrsta veze postala ne samo jedinka dvoje ljudi, nego najpre dogovor sa nama samima, pa onda sa nekim drugim. Zasmetala nam je telesna sirovost čina seksa i nervira nas što je tako često obezduhovljen. Dolazimo u stadijum u kom se borimo sa latentnom emotivnom i fizičkom frigidnošću kao posledicom kombinacije razočaranja i fine izbirljivosti, kao i svesti o tome da sada konačno znamo šta želimo, a to je ono što, najčešće, ne dobijamo.
“Biti neizmerno voljen vam daje snagu. Voleti neizmerno vam daje hrabrost.” – Lao Ce
Čini se da smo toliko puta obrisali noge na sopstvenom pragu tolerancije, izdržljivosti, pretvaranja i samoubeđivanja u kvalitet nečega što je očito bilo nekvalitetno, da smo zaboravili na umerenost i da idemo na sve ili ništa. Da li je prerana udaja/ženidba zaista odgovor kojim ćemo uspeti da se sačuvamo od ovih životnih “nedaća” ili je lek da širom otvorimo oči pre nego što nešto odaberemo ili pre nego što se u nešto upustimo, ne znam. Možda je najbolje da se nađemo na sredini – oni koji osećaju da će se ranim brakom sačuvati od života, neka ga ozvaniče, a onda i u sreći praktikuju.
Drugi, koji žele da se sa izvora života napiju svega što im isti nudi, neka se prepuste avanturi i širom otvorenih očiju čekaju etape na koje će naići. I dalje, pored svega što znam i osećam, pored svega što sam doživela, videla, čula ili naslutila, ne mogu, a da ne verujem u srećne završetke koji nas čekaju onda kada za njih budemo spremni. Sami ili u bračnoj zajednici, ono smo što odlučimo da budemo, a život je tu da nam sve te odluke dodatno oboji.
Emilija Cvijanović prezire predrasude, ograničenost i nepoštovanje različitosti. Uvek je blizu, preblizu ivice koja deli realnost i maštu. Potpuni je rob estetskih uspeha i, što je najvažnije, u večitoj je potrazi za prožimajućom ljubavlju.
