Pušite Crveni Marlboro, Gospođice – nemate prsten na ruci; lice vam je čisto bez ijedne bore, stoga sudim da je za Vas brak još uvek neostvareni san. Sanjate o njemu, jedna ste od onih što veruju u Platonov mit androginih bića. I to što ste ovde večeras, za ovim stolom koji nagrizaju sipci, odaje Vašu želju da pronađete srodnu dušu. Verujete da taj neko može da bude i u ovoj zagušljivoj rupi što smrdi na nemoral. Imate znatno manjih predrasuda od ostatka sveta – niko nije njih oslobođen, svi živimo sa njima.
Drhti Vam desna šaka dok naginjete pepeo nad pikslom. To kovitlanje Vaših prstiju je u potpunoj kontradikciji sa Vašim bićem, naizgled smirenim. To isto, Vama neprimetno, drhtanje govori previše o Vašoj prošlosti. Voleli ste. Voleli pogrešne i na pogrešan način. Da ste ih znali voleti, danas bi jedan od njih bio verovatno pretvoren u pravog.
Vaša prošlost je satkana od izgubljenih snova, neostvarenih želja, tuđih laži, neočekivanih izdaja i viri Vam po koji nož sa leđa. Srce ste dobro sakrili. Ništa na Vama u prvi mah ne odaje sve suze koje ste progutali pre nego što ste došli među ljude. Zaključujem da je bol za Vas intimniji od Vašeg lagano prekrivenog garderobom tela. Vođeni ste rezultatima lekcije; “neka se sve izuzev onog što boli vidi, ne marim”.
Prošlost objašnjava sadašnjost
Iz tašne Vam viri knjiga; Kako sam pojeo svog oca, Roja Levisa (How I ate my father – Roy Lewis). Verovatno ste sopstvenom nemarno grickali, u ranijoj mladosti, džigericu. Naslov Vas je u isti mah nesvesno primamio. Želeli ste odgovor na potpitanje: “Zašto sam pojela sopstvenog.” Pravo pitanje je bilo: “Gde sam i koliko sam grešila”. Dečije greške utiču na roditelje, Vi to slutite. Ne znate još uvek jer niste majka.
