Delujete umorno; izašli ste s posla sigurno. Pijete bezalkoholni koktel. Palite već treću cigaretu u luftu od pola sata. Zverate pogledom. Te divne krupne oči vanzemaljske boje se kolutaju kao da žele da izbegnu grob tela. Plašite se ustvari. Puni ste strahova. Ne podnosite samoću, čak ni dok čekate osobu koja kasni. Znam da čekate prijateljicu, vidim da se hvatate telefona. Zovete. Uzalud. Niko se ne javlja.
Sa Vas opada tama koje se bojite dok vam za sto prilazi poznato lice. Smejete se. Ne izgledate više uplašeno. Vaše strahove potkopavaju osmesi. Umereni ste i svedeni na javnom mestu sve dok se ne dosetite zašto ste ovde, sami, sa prijateljicom. Samoća Vas i kod kuće čeka. Nemate nikog osim sebe, Gospođice; više nikoga.
Gotovo ste pročitali knjigu. Jedna fotografija vam služi kao beleg stranice. Već ste treći put ovde i vidim da se niste makli sa možda 156. strane. Ne volite krajeve. Strepite i do kraja knjige da stignete. Sigurno ste ostavljeni u trenutku kada ste verovali da je kraj mit, da ne postoji.
