Strah od intimnosti, predavanja i vezivanja, tera serijske monogamiste da održavaju privid posvećenih odnosa, dok sve vreme znaju da to neće potrajati i traže u partneru neku grešku i izgovor za to što drže otvorenim sporedne izlaze i samo čekaju priliku da pobegnu. A prilike za bekstvo su stalno otvorene, kad zapravo bežiš od svog straha. I umesto da se odnos produbljuje i razvija i prerasta u ljubav, samo se menjaju akteri, saučesnici u našim igrama sa samim sobom, sa svojim umovima i srcima.
Ovakav način održavanja emotivnih odnosa, nesposobnost da se provodi vreme u samoći, kao i da se odnos održi i postane trajan i uskakanje u nove veze čim se stare okončaju (a često se okončavaju uskakanjem u nove odnose), odražava se i na prijateljske i porodične odnose – ni oni nisu trajni i stabilni. Serijski monogamisti često ne govore sa članovima porodice, gube prijatelje i stiču nove, koje posle nekog vremena takođe gube – oni u svim bliskim vezama praktikuju iste obrasce.
To što drugi uspevaju da vide u njima ono najbolje, ne pomaže im da i sami izgrade pozitivnu sliku o sebi, oni se drže ubeđenja da su loše osobe, da ne zaslužuju ljubav i da su oštećeni, ukleti. To je njihova zona komfora iz koje ne žele da iskorače, iako ih ljubav tera na baš taj iskorak. I tako se snalaze da ostanu u površnim odnosima, angažovani hemijom zaljubljenosti, da bi izbegli suočavanje sa sobom i napor da promene svoja negativna ubeđenja. Tako se štite od povređivanja – i redovno povređuju one kojima je do njih stalo.
Izvor fotografija: instagram.com/kat_in_nyc
Brankica Milošević
