Dragi moji,
Moja ovonedeljna tema je jako specifična. Svi ih znate. Ako okrenete zadnje strane domaćih sedmičnih časopisa, gde su promocije, iventi i kojekakvi događaji po gradu, videćete njih. Ustaljenu garnituru. Cirkaju mahom belo vince, mljackaju kanapee i svečano poziraju fotografima. Običan narod se pita- dokle više ove njuške? zar moraju svuda da se uguraju? i zašto stalno njih zovu na promocije? Pitanja su sasvim na mestu, a odgovori su daleko kompleksniji.
Ne znam da li ste čuli za pevačicu Sanju Maletić. Peva tzv. folk muziku, nastupa uglavnom po inostranstvu i kažu ljudi da je jako tražena. E dotična je jednom izjavila nešto na šta su se brecnuli mnogi naši selebritiji:
“Samo lupetaju, iritiraju narod, hvale se avionima i kamionima, a nema pas za šta da ih ujede. I meni se, kao i svima, desi da nemam ni sto evra u kući.”
“Kako se ova usuđuje da govori u naše ime”, galamila je estrada u glas, “pa mi zarađujemo, čuj desetine, stotine hiljada evra za nastup ili novu godinu!”
Eh, kad bi to još bilo istina. Hajde da se oslonimo na logiku. Ako neko zaradi par hiljada evrića po svirci, to mu je dovoljno da živi bar 3, 4 meseca a da ne radi ništa. Zašto onda često izdaju singlove i otimaju se za šljaku u nekoj diskoteci napravljenoj od diskonta pića? I znate li koliko pevači dobijaju za nastup? Smešno malo novca. A nekad taj novac ne dobiju uopšte. Nekad pevaju za farmerke, šanirane asesoare, a nekad samo za bogatu klijentelu koja sedi u zamračenim separeima. No, ne ograničavajmo se samo na pevače.
Sve te likove sa zadnjih stranica časopisa viđamo i po raznim emisijama, narodski-englesko rečeno “tokšouovima”. Ćaskaju o raznoraznim stvarima, a onda na kraju pozdrave gledaoce i zgrabe kese sponzora. Jao dragi moji, da vi znate kako je urnebesno posmatrati to iza kamere! Bilo da je u pitanju smrvljeni keks koji je bio deo scenografije pola godine ili čajevi za šuljeve, oni sve grabe kao da sutra ne postoji! Jedna poznata denserka (koju nadam se, trenutno ne gledate u jednom rijalitiju) je oduševljeno zgrabila vrećicu praška i uskliknula: “Divno, ovo ću da poklonim svojoj kućnoj pomoćnici!”, a zatim se napukla kesa izvrnula i prašak se prosuo po dotičnoj. Tužno ili smešno, i tako bušnu kesu do pola ispražnjenog sadržaja je ponela kući. Pravi spektakl su emisije sa hranom i pićem. Malo se priča, malo se đuska, a zatim kad ide playback, kreće ožderavanje po pultovima. Poneki nevaljali kamerman zumira vilice pune hrane i nezgrapno žvakanje. I verovali ili ne, naše selebritije toga nije sramota. Moguće da ih roditelji nisu učili da nije lepo prežderavati se kad ste u gostima. Inače, ni svađe oko poklona nisu uobičajene. U antologiju je ušla scena sa ružičaste televizije, kada se jedna pevačica brecnula na drugu: “Ti si već nekoliko puta uzela “B” pilule za mršavljenje, daj ih sad meni, a evo tebi kupke i sapuni!”
Promocije, iventi i revije pomenuti na početku teksta su posebna stvar. Znate li kakvih sve koristi ima od toga? Kao prvo, izađe ti slika u novinama, i to onda još neko vreme održava utisak poznate osobe. Zatim hrana i piće. Pa nije jeftin selebriti život, ne može stalno da se jede po restoranima niti izmišljene kućne pomoćnice kuvaju redovno. Pa onda pokloni kad se krene kući…ihaaj, eto zašto se isplati biti poznat. Malo je zeznuto što su i ti iventi nekako rangirani. Npr, negde ima na meniju samo suhomesnate iznutrice koje teraju na podrigivanje, a opet, negde se hasa kavijar tako slatko kao da je pašteta. Vaša Sestra Slatka nikada neće zaboraviti urednika jedne televizije (koja fura kulturiška fazon) kako je trpao kanapee sa obe ruke u usta, kao i jednu voditeljku što ima sestru bliznakinju, kad je opušteno tanjir na kom su bila 4 tartufa (dakle, bio je “meze”, da se bocne uz vince) stavila pred sebe misleći da je to glavno jelo.
Modne revije su priča za sebe. Tek tu se vidi ko je VIP. Dojučerašnje švercerske se praktično čupaju za kosu oko toga koja će sedeti u prvom redu, bez obzira što su mesta numerisana. Samo nek je na stolici kartica na kojoj piše VIP, pa makar to mesto bilo do toaleta. Jedan beogradski kafedžija je lukavo rešio problem VIP sedenja. Naime, svako ko dođe u restoran traži neko zavučenije mesto, i oko tih izolovanih stolova obično je najveća potražnja. Pomenuti vlasnik je opušteno “VIP” rezervaciju stavio na najgore stolove, pri ulazu, kod toaleta, i verovali ili ne, svi hrle baš tamo.
Onda mu dođe da mi, običan narod živimo itekako dobro. Imamo da pojedemo svaki dan bez da se grebemo, da se okupamo i obučemo a da se ne šlihtamo sponzorima i bogami, popijemo koju ali u svojoj režiji. Potavlja se pitanje imamo li mi uopšte VIP-ovce i elitu?
Imamo, svakako. Osim što posećuju recimo zatvorene događaje koji nisu u centru pažnje medija, čak i kada prisustvuju ovakvim feštama, ne guraju se u prve redove niti oko švedskog stola. I poznati su i priznati zbog svog rada.
Sestra Slatka je alter-ego svih nas: zgranuta tračevima, na koje opet nije imuna, manipulacijom gledaocima i čitaocima i jeftinim senzacionalizmom. Dovoljno prisutna da čuje i vidi sve i elokventna da to sroči. Njena deviza i poruka čitaocima je: “Ako već ne možeš da pobegneš od plitkih tema, budi iznad njih”
