Muzikom se dugo bavim, otkad znam za sebe, rekla bih… “Zvanično” je to od 8. godine, kada sam krenula u muzičku školu. Nezvanično, ako mene pitate, već sa nekih godinu dana, kada sam apsolutno odbijala da zaspim dok mi tata ne otpeva nekih petnestak pesama, iako mi je već kod treće “duša spavala”… Znam te pesme i dan-danas, Čoline su, uglavnom, mada bi upala tu i pokoja Korni grupe.
Volim da kažem da je tata tu “glavni krivac”, koji mi je preneo tu ljubav prema muzici, pa mi zato danas dobar deo plate odlazi na gramofonske ploče sa kojima ne znam gde ću više; što mogu sate da provedem u radnjama sa muzičkim instrumentima, u koje obavezno ulazim i na svakom putovanju; što sam u ovim, “zrelim” godinama, jurnjavu sa časova u muzičku školu, zamenila jurnjavom na probe sa bendom posle posla, na koje uvek stižem gladna, a odlazim umorna i srećna, da bih, onda, kad konačno stignem kući, pevala i svirala gitaru “samo još malo”… Ali istina je, međutim, drugačija. Nema krivca. To je jednostavno – strast.
Da li znaš o čemu pričam? To je ono nešto bez čega možeš, ali ne želiš da živiš. Ne znam, ali se iskreno nadam da taj osećaj svako poznaje…
Tu strast koja protutnji tobom jer si, eto, upravo odlučio da započneš svoj biznis, rizikuješ sve za ono što voliš, i da zapravo nemaš ni najmanju predstavu šta to znači i donosi, ali znaš da će biti “dobra, luda vožnja”?
Strast koja te prodrma jer si žrtvovala sopstveni komfor i slobodno vreme samo da bi na 24 sata videla nekog ko je negde tamo preko, daleko…
Strast zbog koje na tren izgubiš razum, pa ne spavaš celu noć i putuješ ceo dan samo da bi bodrio svoj fudbalski klub u drugom gradu.
Muzika je za mene – to. Oni koji me znaju, znaju i da uvek “dolazim sa slušalicama”, često sa gitarom, a kad prilika dozvoljava, i mikrofonom. To je kao onaj natpis na igračkama: “Ovaj model dolazi sa…”
E sad, čemu ovaj dugačak uvod? Pa zato što nikad nije bilo lako. I to tako izgleda mora kada nešto mnogo voliš. Znam da nisam ovde ovim rečima otkrila “toplu vodu”, ali možda će ti pomoći ako ih čitaš i baš sad razmišljaš da odustaneš jer nešto što voliš i u čemu želiš da postaneš vrhunski majstor – jednostavno ne ide. Kao što meni trenutno vrlo NE ide F-dur akord na gitari. A ni B-dur. Molove neću ni da pominjem.
Iskreno? Dođe mi da je polomim vrlo često. Gitaru. Onako kao Džimi Hendriks, češće kao Met Belami. Jagodice prstiju me bole, ispucale su i u ožiljcima od žica te gitare. Ali hej, neće me pobediti. Ne dam se.
Iako inače ne volim da pišem ovako lične stvari, inspirisali su me ljudi koji su podelili svoje priče u YouTube serijalu “Craft shaped by passion” i koji vam toplo preporučujem da odgledate ceo. U njemu se, između ostalog, pojavljuje i Tijana Bogdanović, naša osvajačica olimpijskog srebra u Riju. Serijal je jako rezonovao sa mnom i evo podstakao me je da podelim svoja razmišljanja i iskustva.
Jer i te kako znači kada otkriješ da nisi sam u toj borbi, da i drugi oko tebe prolaze kroz sve te iste emocije zarad nečeg što vole. Entuzijazam, uzbuđenje, hrabrost, strah, neizvesnost, adrenalin, nestrpljenje, razočaranje, pad, ustajanje, ispočetka, opet, iznova; zapravo, bez iskrene pomisli da odustaneš… Sve smešano i sve odjednom, vrtlog od kog se zavrti i u stomaku i u glavi.
