Najučestaliji odgovor na pitanje kako se muškarci zaljubljuju glasi – “teško”. Zatim na red dolazi “retko”, a onda i “kratkotrajno”. Jasno je da sve navedene odgovore uglavnom daju žene, dok će muškarci, upitani za taj famozni osećaj leda u stomaku, obično odmahnuti glavom ili smisliti dobru šalu čija je poruka – “ne, nikada”. I to je, bez obzira na vremena i epohe, deo nasleđenog, podrazumevanog mačo stava, koji da bi se kao takav i održao u skladu sa utvrđenom stereotipnom predstavom – isključuje naglašeno pokazivanje emocija. Ipak, oduvek su postojali i oni muškarci koji su ponosno slavili svoju zaljubljenost, a voljenu ženu podizali na pijedestal. Čak su i najokoreliji pripadnici mačo stila i imidža kad-tad morali da saznaju za Petrarkine sonete posvećene Lauri, patnje mladoga Vertera, za Antonija i Kleopatru, Romea i Juliju, Džojsa i Noru Brankl, te fantastične balade koje je iznedrio rokenrol, najuticajniji muzički pokret u dvadesetom veku. Da li su u njih poverovali, druga je tema. Ostavimo sada mitske ljubavnike po strani. Između zaljubljenog muškarca i žene, postoje neznatne razlike. Modernim jezikom rečeno, najkrupnije razlike su u “domenu prezentacije”. Muškarci ređe otkrivaju sopstvene emocije i diskretnije ih pokazuju. Samo u onim najlošijim situacijama, kada kola sasvim krenu nizbrdo, odlučiće se da traže savet i da o svojim osećanjima razmišljaju naglas. Do tada će isključivo u savezu sa sopstvenim iskustvom praviti trijumfalnu strategiju. Da, zaljubljeni mušakrac hiljadu puta dnevno pomisli na onu kojoj bi rado rekao “najdublje reči”, barem stotinu puta uzima u ruke telefon i odustaje od poziva i besomučno razmišlja o tome gde i kada će se sresti. Izvesna doza nesigurnosti i samoispitivanja prisutna je u svim životnim razdobljima samo u različitoj meri.
Međutim, za tretiranje neiscrpne teme “zaljubljeni muškarac” vrlo je važno razmotriti i ono šta se događa onda kada do ostvarenja sna zaista dođe. Da li će bliže upoznavanje izbrisati prvobitni osećaj ili će ga samo još dodatno razviti? To u najvećoj meri zavisi od oba partnera, osim ukoliko se ne radi o onoj vrsti muškaraca koji su zainteresovani samo za osvajanje i koji gube interes onda kada dobiju ono što su želeli. Neretko se prava zaljubljenost javlja tek kada se partneri bliže upoznaju i kada izađu iz svojih prvobitnih uloga, koje i oni najotvoreniji, često sasvim nesvesno igraju. Atribut “prava” podvlači razliku u odnosu na tip zaljubljenosti koji se pre može nazvati “dopadanjem”, dakle, kada se interesovanje rađa samo na osnovu površnog poznanstva, odnosno temelji na fizičkim kvalitetima partnera. “Prava zaljubljenost” podrazumeva određenu bliskost i tek je ona podloga za najpuniju emociju i odnos. Znači, za ljubav. No, nije svaka zaljubljenost put do ljubavi. Budući da je reč o stanju opijenosti i fascinacije, ono je osuđeno na kratkotrajnost. Parovi koji i posle nekoliko decenija braka tvrde da su zaljubljeni jedno u drugo, zapravo nam saopštavaju nešto drugo. To jednostavno znači da je prvobitna zaljubljenost prešla u zreliju fazu, koja je ozbiljnija, racionalnija, zasnovana na emociji lišenoj idealizacije, na istinskom poznavanju i razumevanju.
