Na svom putu, obično smo usmereni na ciljeve i postignuća. Stalno imamo pred sobom nešto što treba da završimo, dostignemo, osvojimo, prevaziđemo. I na tom putu smo tako fokusirani na ono što moramo da uradimo, da lako previđamo napredak koji usput ostvarujemo. Ovo su sigurni znaci da ste na svom putu izrasli i postali snažniji nego što ste bili.
Kažete NE bez osećanja krivice
Ne možete uvek biti prisutni za svakog u svom životu, u svakom trenutku i to ne znači da ste neosetljivi i sebični. Kada to shvatite i naučite da kažete NE, a da se pritom ne osećate loše, znači da ste savladali jednu od najvažnijih lekcija iz zrelosti i snage. Ponekad morate da kažete NE članovima svoje porodice, jer ponekad prosto ne možete da odvezete svoju decu na trening i da slušate o problemima na poslu vašeg partnera, da tešite prijateljicu zbog slomljenog srca, spremite ručak, sredite lom, prostrete veš… jednostavno ne možete uvek sve, a uvek ima toliko toga. Ponekad morate jednostavno iskoračiti iz svega što morate, da biste sačuvali mentalno zdravlje i ravnotežu.
View this post on Instagram
Kada ste u održavanju svojih granica jasni i kontinuirani, drugi nauče da ih poštuju i da ne vrše pritisak na vas da postupate drugačije i radite ono što osećate da vam je previše i što vam se ne radi. Ponekad ćete odbiti poziv na rođendansko okupljanje (na koje inače uvek idete), ponekad nećete organizovati to okupljanje za svoj rođendan, a vaši prijatelji i porodica će to morati da prihvate. Kada kažete NE, sigurni u svoje rezonovanje, svoje razloge i svoj osećaj, to vaše odbijanje ima neopoziv ton, koji ljudi nauče da prepoznaju i kome ne treba nikakava „potpora“ u vidu objašnjenja. Vi ste u redu sa svojim NE, a drugi će razumeti ili neće (to je njihova, a ne vaša odgovornost).
Ne zavisite od tuđeg mišljenja i očekivanja
Ono što ljudi misle o vama, takođe nije vaša stvar i vaša odgovornost, već refleksija njihovog nivoa razvoja, mentalne otvorenosti i duhovne širine. Teško je osloboditi se tereta očekivanja i procene drugih, jer ti drugi nisu samo nevidljivi okviri društva i vrednosti koje ono promoviše – ti drugi su često oni nama najbliži, koji bi trebalo da nas podržavaju, da nas ne osuđuju i da nas bezuslovno prihvataju i vole, a to ne čine. To su naši roditelji (i porodica) koji nikada nisu ponosni na naše uspehe, jer to nisu uspesi u oblastima u kojima su oni želeli da mi uspemo. Oni možda govore „bravo“ i izgovaraju rečenice pohvale i podrške, ali njihov ton, pogledi i govor tela poručuju da su teška srca „prihvatili“ vaše „odmetništvo“ (to što ste, recimo, prosvetni radnik, a ne lekar, kao što su oni želeli).
Kada to prihvatite, razumete, oprostite, kada prestanete da se osećate povređeno i nevoljeno i prestanete da pokušavate da naterate svoje roditelje da promene stav, da vam pruže ono što nemaju i ne umeju da pruže, to je znak velikog pomaka u ličnoj evoluciji, u oslobađanju od stega i predrasuda i u oblikovanju sopstvenog života prema sopstvenim vrednostima i merilima.
View this post on Instagram
Nije vam teško da pokažete svoju ranjivost
Još jedna velika lekcija (i velika mudrost) je saznanje da se ranjivosti (slabosti) ne treba stideti i da je upravo u priznavanju sopstvene osetljivosti, u stajanju u svojoj ranjivosti pred drugima, najveći izvor snage i hrabrosti. Zaista je potrebno mnogo svesnosti i stabilnosti da biste se „ogolili“ pred drugima (i pred najbližima), da biste spustili gard i prikazali svoju pravu snagu, umesto da držite gard i pravite se da ste snažni. To može da znači da možete da plačete i da se ne stidite. Da kažete „volim te“ bez oklevanja. Da priznate svoju grešku, zabludu, aroganciju, pokažete koliko vam je žao i molite za oproštaj (bez manipulacije i samosažaljenja). Samo su najsnažniji ljudi u stanju da prihvate svoje slabosti, da za njih preuzmu odgovornost i da od sopstvenih slabosti uče i u sebi pronalaze hrabrost i istrajnost.
Naslovna fotografija: instagram.com/esteticpart
Brankica Milošević
