Šalimo se moja sestra i ja, često, “ti si me upropastila” govorimo jedna drugoj, misleći na to da sa muškarcima, momcima, muževima, ljubavnicima, partnerima na raznim nivoima, nikada nismo uspele da postignemo taj tandemski osećaj, to blaženstvo leta, tu lakoću saradnje bez reči, tu delotvornost u davanju zaleta i hvatanju u povratku, to potpuno poverenje, koje se stvara samo kroz igru i ushićenje. O, mnogo toga smo podelile na isti način i mnogo puta smo se čudom čudile kako to ne radi i ne uspeva sa drugima. Uvek nešto nedostaje. Ili leptiri ne rade svoj posao, ili je zalet slab, ili bacanje završava otkidanjem korpe i prosipanjem po zemlji svom težinom, ili sve bude super na ringišpilu, ali na zemlji se teturamo kao pijanci i ranjenici i ne uspevamo jedno drugo da uhvatimo i držimo. Nigde nije kao na ringišpilu.
Ali, ringišpil vozi u krug.
Silazim dakle. Imam dovoljno trenutaka letenja, koji kad se svi saberu i poređaju, ne predstavljaju nikakav put. Nikuda nisam stigla, samo sam letela. U krug. I kad se sakupi svo ushićenje koje sam doživela, dovoljno je da ispuni sve čežnje. Samo što mora da se sabira, ne ide u nizu, ne odvija se, ne putuje. Samo se vrti. Mnogo volim da se vrtim, da letim, da se “bacam” i “hvatam”, mnogo. Ali dosta je. Od vožnje u krug do vožnje u krug, prešla sam silnu kilometražu i sada me zanima da vidim da li sam stigla barem do tačke kada mogu da krenem dalje, pravo napred, pa dokle stignem. Sama ili sa nekim. A najbolje i sama i sa nekim. Nisam ja izmaštala to partnerstvo za koje znam da sam sposobna.
Ali neću ga naći na ringišpilu. I da, sigurno ima i drugih načina da se iskusi letenje, ono kojim se negde stiže.
Fotografije: unsplash.com
Aleksina Đorđević
