Hah! Ma šta mi napriča?! Ako sam ikada čula sebe ili bilo koju drugu ženu kako izgovara ovu rečenicu, prosto joj nisam poverovala. Nije da sam baš odmah skočila da demantujem, ali jesam izvila obrvu. I pomislila svašta. O svim ženama koje tako nadahnuto lupetaju. I o sebi.
Jer, vidite, ludo i pametno ne mogu da se nalaze u istoj rečenici, ako opisujemo kako nekog volimo. U ludoj ljubavi nema baš ničeg pametnog. Nekog ludo volimo, zato što smo lude i što umemo tako da volimo. Da smo se ludo zaljubljivale u pamet, ne bismo ni izgovarale ovakve nebuloze. A svakako ne bismo ludo volele nekog idiota, drkoša, sadistu, narkomana, neodlučnu budalu koja drži srce na ledu da mu ne odumre – zato što je pametan.
Pamet volimo na vrlo razuman način. Poštujemo je, obraćamo joj se, divimo se, respekt! Ako zavolimo nekoga zato što nas oplemenjuje svojom pameću, što nam omogućava da bistrimo mozak u razgovoru sa njim, što ima dobre procene i savete, nećemo ga voleti ludo. Volećemo ga toplo, usrdno, sa zahvalnošću i poverenjem. Ali nikad ludo.
Ludo se voli, pre svega, neko sa kim imate ludo dobar seks. Koji vam omogućava da dotaknete one bezumne dubine i visine, koje samo telesno sjedinjenje pruža. Ludilo ima mnogo veze sa hemijom.
Pamet ima veze sa alhemijom.
Na pamet se naprimamo, pamet je seksi. Ali ako ne dovede do raspamećivanja u telesnom susretu, džaba sva pamet ovog sveta.
I sada, oh, kako mi je teško da ovo kažem… mi žene smo površne. U ludom voljenju naročito. Iako to ludilo izgleda kao da smo dosegle neslućene dubine, zapravo smo samo dosegle ludilo. I tako ćemo ludo voleti nekog zato što je baš naš tip. Što izgleda tako da bismo mogle da ga gledamo i gledamo i upijamo, da ga konzumiramo kao neku sliku za koju svi tvrde da je kič i da je besmislena, ali nama se ludo sviđa. Kao štivo koje čitamo uvek iznova još od osnovne škole i nikad ga ne prerastemo, iako odavno više nije in. Kao neki film, koji nas uvek rasplače na istim mestima i kad ga gledamo po stoti put, pripremimo rolnu toalet papira i sa uživanjem je potrošimo šmrcajući i vajkajući se ne mogu da verujem, uvek me razvali ova scena, pa dokle ću da plačem dok šišaju Bergera u Kosi, po milioniti put?! Ijaooo, a tek treba da pevaju Let the Sunsine in, kad umarširavaju u onaj avion, uf, tek ću da plačem!
E tako ludo volimo one muškarce koji nas uvek razvale na istim mestima.
Do suza.
Dakle, ne mogu da verujem da sam ovo napisala, a ni suzu nisam pustila.
Nad sopstvenim površnim ludilom. Nad onim nekim ludim ljubavima, prema ludo nepodobnim muškarcima, koje sam ludo volela. Godinama.
Odavno nisam poludela od ljubavi. Možda sam najzad prerasla površnost tog ludila pred nečijim pogledom, pod nečijim dodirom.
Ali slike, knjige i filmovi! Neee, pa žena prosto mora biti verna nekom ludilu dokle god čuva u sebi trunčicu mladosti, koja čak i nataložena u niske bisera iskustva i zrelosti sadrži ono suštinsko, beslovesno, neobjašnjivo i nepametno ludilo.
