Nisam uspela da izvedem taj odmor iz snova do nivoa mehurića. Jesam ležala, lenstvovala, spavala, odustajala od svega što sam pomislila da bih mogla ili da bi trebalo da radim. Jesam uživala u tom neviđenom luksuzu nerada, onako, na etape. Nisam uspela da se organizujem tako da baš sve pustim i ništa ne radim. Kontam da bi za to bilo potrebno iscimati se i otići pod neke palme. Ali ako ne mogu pod palmama da ležim bar tri nedelje, onda ne idem nigde, ne vredi cimanja (kiselo grožđe, da, da).
View this post on Instagram
Zato nisam uradila ni mnoge druge stvari, koje sam mogla i koje je, bogami, trebalo uraditi. I još uvek treba. Nisam krečila. Nisam izbacila vitrinu koju ne mogu da smislim i nisam izbacila iz nje krš koji se skupio. Nisam prala prozore. Nisam oribala stepenište. Nisam promenila raspored nameštaja i otvorila prostor da energija slobodno cirkuliše, iako znam da to treba da uradim. Ništa nisam uradila. Kako to drugačije zvuči nego kad kažeš „ništa nisam radila“. Zvuči kao proćerdano vreme. Ali znate šta? Nisam se upecala na to. Osećanje krivice me nije ni bocnulo. Nije mi prišlo dovoljno blizu za bockanje. Samo sam ga pogledala dok se šunjalo na ivici senke i rekla mu „pfff“.
Dakle, nisam burnautovala, nisam imala odmor iz snova i nisam krečila. Sav moj odmor se može opisati negacijama. Ista je stvar i sa svim ostalim stvarima u kojima sam napredovala u životu. Negacije su glavne. Naučila sam da kažem NE. Da se ne primam, ne shvatam sebe mnogo ozbiljno (a ni druge) – ne mislim i ne osećam mnogo toga što sam mislila i osećala. Oslobađanje se uglavnom sastoji od onog što više ne radim. Ne uspeva mi uvek da ne radim sve što bih neradila, pravim kompromise sa nerađenjem. I onda pogledam te silne kompromise, od kojih se sastoji svaka zona komfora i znate šta? Ne osećam se krivom zbog njih. Ne osećam se neuspešno, promašeno, frustrirano, ne prebacujem sebi da sam mogla bolje. Jer ono što jesam uradila, to je najbolje što sam mogla. Ono što radim sada, radim najbolje što mogu. To najbolje nije uvek na istom nivou – ponekad je jedva dovoljno. A ponekad ni naj najbolje nije dovoljno.
A ono što me naročito zabavlja je što i ono što ne radim, ne radim najbolje što mogu. Ja kad ne okrečim, to je temeljno i fundamentalno neokrečeno.
Naslovna fotografija: instagram.com/pastel.in
Aleksina Đorđević
