Ima toliko divnih devojaka i žena koje su solo. Svuda, u vašem bližem i širem okruženju. Gledaju svoja posla, divno izgledaju, pametne su i uspešne. Bliže se tridesetoj, ili su je već pregazile. Neke su razvedene, neke su izašle iz ozbiljne, duge, naporne i degradirajuće veze, možda odavno. Same su već dovoljno dugo da bi uz etiketu solo, stajao prefiks trenutno. Jer već neko vreme stoji još uvek.
Kad je muškarac koji se primiče tridesetoj, ili je već zagazio u četvrtu deceniju sam, on živi bez opterećujućih dijagnoza koji čak i ne postoje u muškom rodu. Deda-momak? Usedelac? Raspuštenko? Nema toga. On je momak i prilika i neko ko verovatno uspešno izbegava zamke razjarenih baba devojaka kojima zvonjava biološkog sata zaglušuje razum, pa samo gledaju kako će nekome da se uvale, da ga upecaju, da ga obrlate, nagaze, vežu i obavežu.
Jer čemu bi težile te solo žene? Soliranju? Ma to niko normalan ne bi poverovao! Mogu one da lažu sebe, ali znamo mi. Čuvamo svoje muževe i momke od takvih, danonoćno. Menjale bi se one sa nama, samo da mogu. A šta li im fali kad su još uvek same, a?
O, eto širom otvorenih dvokrilnih vrata, kroz koja se guraju i padaju jedne preko drugih odvratne dijagnoze, koje se pripisuju solo devojkama i ženama.
Frustrirane, nedojebane kučke. Sigurno im nešto fali, čim ih niko neće. Ajkule koje love u mutnom i ugrožavaju bračna ognjišta poštenih žena. Otimačice muževa i momaka, proždiračice i kvariteljke momaka koji imaju izvesnu slabost prema damama, što će reći, gotovo svih.
