Na duhovno putovanje može da se krene sa bilo koje polazne tačke. Obično počinjemo tako što se rodimo. Što nikako nije od nule, jer sa sobom donosimo svoje zadatke, skice prema kojima ćemo se oblikovati i koje ćemo stalno dorađivati, nastojeći da se što više približimo originalnu. Ali, ako ste se izgradili prema skici skeptika, to su za vas romantične gluposti. Dok romantika ne nanese brutalnu štetu vašem skeptičnom umu. Ako imate sreće.
Svi skeptici koje poznajem su veoma inteligentne osobe. Njihova intelektualna superiornost je toliko upadljiva, da je naprosto zaglupljujuća. Intelekt je u čvrstoj sprezi sa egom, a ego uglavnom sumnja i odbija. Ego postavlja granice, diže zidove i odlučno ih brani. Duhovnost je u fluidnoj sprezi sa bićem (jer ni jedna duhovna veza nije čvrsta), preleće preko granica i prolazi kroz zidove. I sve prihvata, svemu govori DA, jezikom ljubavi.
Skeptik traži dokaze i ne veruje u ono što ne može da percipira. Surov je to put. Trnovit, tesan, zagušljiv, mračan. Prirodna težnja za nečim višim nagoni skeptika da proširi percepciju – poštenje skepticizma ne dozvoljava mu da ostane ciničan prema onome što nejasno oseća kao veće od sebe. Ispadi duhovnosti koje ne može da kategoriše, objasni i dokaže, teraju ga da preispituje. Sreća što pravi skeptik sumnja u sve, pa i u skepticizam. To je njegov put ka širenju percepcije, kojim ideja da je intelekt samo instrument, a nikako superiorno merilo za sve, nagriza skepticizam, stvarajući pukotine kroz koje prodiru zraci duhovnosti. Skeptik ima slabu tačku, veličine crne rupe. Žudi za ljubavlju, utoliko bolnije i ogorčenije, ukoliko je više odsečen od nje. Superiornim intelektom skeptik uviđa da ljubav ne može da kategoriše i odstrani je da mu ne bi smetala, da je pred njom bespomoćan i ranjiv, kao i svako drugi i pokušava da je implementira u svoj život. Samo što ljubav ne može da se uvede kao oblast života, jer ljubav zahteva predavanje do srži, ogoljavanje do bića. Ljubav ne može biti deo života, ali život može biti otelovljenje ljubavi.
