Oh, kako smo prešli toliki put od skepticizma, preko duhovnosti do ljubavi? Prirodno, rastom i razvojem. Ako imamo sreće. Ako nemamo, ostajemo nedovršene skice, ostajemo odsečeni od svog bića, ograđeni zidovima, zaustavljeni u razvoju. Ostajemo plitki, površni, intelektualni, plivamo po površini ega, nikada ne zaranjajući u dubinu bića, ostajemo ograničeni strahovima, teskobom, cinizmom, skepticizmom.
Pred skeptikom je veliki izazov – suočavanje sa superiornom arogancijom svog intelekta, skok sa litice ega, ili barem skotrljavanje u pokušaju da sa nje bezbedno siđe. Jer put ka duhovnosti vodi dole, u dubinu, iako duhovnost povezujemo sa uzdizanjem gore, u visinu. Neophodan je silazak do dna sopstvenih sturkutra, do one skice sa kojom smo došli na ovaj svet, da bismo raščinili sve one ograničavajuće instalacije koje smo u međuvremenu postavili, da bismo se oslobodili i vinuli u duhovne visine. I to moraju da urade i skeptik i ateista i vernik i zaljubljenik i nihilista i gnostik i svaki “ik” i “ista” na svetu.
A odakle će krenuti, kojom će se tehnikom (pad, skok, proklizavanje, promišljeno i alpinistički) spusiti, a kojom (kvantni skok, stepenište, put od žutih cigala) uzdići, sporedno je.
Fotografije: unsplash.com
Aleksina Đorđević
