I eto nje, kako podignutih ruku maše dok klizi niz spiralni plastični tobogan. Kada se spretno bude dočekala nogama na zemlju, otići će i popeti se ponovo, i nakon toga još jednom, pa posle opet. U njenim godinama, ja sam na tobogan smeo samo jednom. Toliko su mi dozvoljavali. A ona, kao da joj ni ceo dan ne bi bio dovoljan!
Kada sam je upoznao, na pameti mi je bilo samo da sve prođe kako treba, i da ne zadajemo previše glavobolja jedno drugom. Ali život je čudo! Ta mala i ja tek par dana se družimo, i dok je sada gledam kako mi se blagonaklono osmehuje dok ide na novu turu spuštanja, imam osećaj da sve ovo može jako lepo da se završi.
A evo kako je počelo.
Moja devojka Maja, iznenada je promenila plan i umesto sa mnom otišla je na more sa svojim drugaricama. Zapravo, naljutila se na mene zato što je preozbiljno shvatila moju opasku na račun njene telesne težine i viškova na njenom struku koji ranije nisu postojali. Eto, jedan običan komentar može da napravi mnogo problema sa ženama ako se okomiš na njihovu kilažu. Valjda je to tema sa kojom se ne sme šaliti. Elem, tako se Maja naljutila na mene toliko da je otkazala naš zajednički aranžman za more, i umesto toga otišla na letovanje sa svojim ženskim društvom. Meni je ostavila nabijeni osećaj krivice i ovu malu petogodišnju devojčicu, Dunju. Moja devojka, inače, dok sprema poslednje ispite na Učiteljskom fakultetu, radi kao bebisiterka. Već više od dve godine čuva Dunju i mnogo joj je postala draga, tako da je često pričala o njoj i zvala ju je “mala voćka”.
Pred polazak, Maja mi je rekla da mi neće lako oprostiti i da moram da se iskupim za svoje zlurade komentare. Zato se sa Dunjinim roditeljima dogovorila da dok ona bude na moru, ja čuvam Dunju. Naravno, volonterski. U stvari, novac koji budem zaradio uzeće Maja, kao materijalno obeštećenje za pretrpljeni duševni bol koji sam joj naneo. A kada se bude vratila sa puta, posavetovaće se sa Dunjom i zajedno će razmotriti moj slučaj i odlučiti da li sam zaslužio oproštaj. Tako da se, tehnički gledano, moja sudbina jednim delom nalazila u malenim ručicama ove plavokose devojčice. Zbog toga sam u početku pokušavao da joj ugodim što više mogu, kako bih tako pridobio njenu naklonost. Ali kako su dani prolazili, sve više sam počinjao da uživam u svojoj novoj ulozi. Vreme koje sam provodio sa Dunjom podsećalo me je na nešto što sam, žureći da odrastem, zaboravio. Kada sam prošlog meseca sa torte oduvao dvadeset pet svećica, pomislio sam kako mi vreme u životu nezaustavljivo otiče i da je nemoguće plivati u suprotnom smeru. Ali sada sam znao da ću uprkos svemu uvek ostati samo jedan veliki dečak.
– Hajde! – Dunja me najednom uhvati za ruku i povuče. Njene krupne crne oči gledale su pravo u moje. – Dosadio mi je više ovaj tobogan!
– Pa kuda ćemo?- upitao sam, trgnuvši se iz svojih misli i ustajući sa klupe – Mislim da smo već obišli sve tobogane, klackalice i ljuljaške u kraju.
– Da se prošetamo! – odgovori, i dalje me vukući za ruku ka izlazu sa malog igrališta. Dan je bio lep i nisam imao ništa protiv toga. – Dobro onda. Hajde da proskitamo!
Naredni tekst iz serijala “Skitajući sa Dunjom” možete pročitati ovde.
Milan Jokić je lovac na zvezde padalice, deteline sa četiri lista, zlatne ribice i sva druga bića i predmete koji ispunjavaju želje. Kada bude pronašao nešto iz ovog čarobnog arsenala poželeće da postane pripadnik Noćne straže Ankh Morporka. Do tada, uz olovku i papir stvara malo dobre magije kojom život u ovom sivom svetu čini podnošljivijim.
