Nije bila nikakva tajna da u Dunjinoj sobi postoje bauci. Uglavnom su se krili ispod njenog kreveta, u ormanu i iza dugačke zavese i tiho su šuškali. I to svake noći!
Bauci su, generalno gledano, problem svakog deteta. Odraslima je lako, jer žive u zabludi da su bauci samo izmišljena stvorenja iz starih priča, kojima su nevaljale bake plašile još nevaljaliju decu. Odrasli ne bi poverovali u postojanje bauka ni kada bi on stao ispred njih odeven u ženski donji veš, samo zbog toga što tako nešto, kako kažu, “nije realno”!
Takođe, ni bauci se nisu interesovali za odrasle. Između pripadnika te dve vrste oduvek je postojala jaka antipatija, ali sa decom je, pak, bila druga priča. Prirodna staništa bauka su dečije sobe, a deca ne vole kad im se nešto njima nepoznato šunja po privatnom posedu.
Kao što rekoh i Dunja je imala svog bauka. A možda i nekoliko njih! Tvrdila je da se svake noći iz njenog ormana čuju nekakvi zvuci i da se zavesa pomera jer se nešto iza nje kreće. Zbog toga što joj, naravno, niko nije verovao, morala je sama nešto da preduzme. Tako je uvek pred odlazak na spavanje sprovodila određene bezbednosne provere, koje su, između ostalog, podrazumevale zavlačenje ruku ispod kreveta i iznenadno otvaranje ormana. Nikada, međutim, još nije uspela da ga pronađe, što naravno nije značilo da bauk ne postoji. To je samo značilo da je veoma brz. Ostao sam zapanjen odgovorom kada sam Dunju jednog dana pitao zbog čega se poput jazavca zavukla u svoj orman.
“Ja sam mislio da ti ne veruješ u babaroge i ostale slične stvorove. Nekako mi to ne ide uz tebe…”, začikavao sam je malo tek da ublažim ozbiljnost teme.
“Ma, ne verujem, ali oni strašno šuškaju, a meni je teško da noću zaspim od toga. A, kad ja zaspim, uvek nešto pucne ili zašuška u sobi i ja se probudim”, počela je da se pravda, a onda se izvukla iz ormana i značajno me pogledala. ” Je l’ ti veruješ u bauke?”
“Pa, ako ćemo iskreno, verujem. Mada, u mojim godinama možda ne bi trebalo, ali ipak verujem, zato što sam se kao dete borio protiv jednog prilično baukastog bauka i pobedio ga. Znam i kako se svaki bauk može oterati”, slagao sam i namignuo joj.
“A, kako to?”, upitala me je.
“Uveče, kada legneš u krevet, treba samo da se praviš da se ništa ne dešava. Bauci vole da izazivaju strah i radoznalost, da ih deca stalno jure i traže, a kad taj tvoj bude video da ga ti ignorišeš, otići će. Ne isplati se ni njemu da po celu noć šuška za badava. Otići će kod nekog drugog deteta koje će imati više razumevanja za njega, a ti ćeš noću biti mirna i spavaćeš lepo.” Po njenom izrazu lica video sam da joj je ta ideja bila interesantna. Pa ipak, ubrzo je otišla do svog kreveta, sagnula se i zavirila pod njega.
“A, je l’ znaš gde se bauci kriju danju? Sada se ništa ne čuje.”
“Nemam pojima. Pretpostavljam da imaju neki baučki sastanak na nekom mračnom mestu, ili tako nešto… ” Očigledno, ni pod krevetom nije bilo sumnjivih aktivnosti. Uspravila se i brzo izašla iz sobe gurajući i mene napolje.
“Ma, ja ne verujem da ti bauci postoje, ali ću se noćas za svaki slučaj praviti da ih ne čujem.”
Milan Jokić reći će vam šta ste propustili juče i kuda ćete ići sutra. Pridružite se njegovoj publici i naučiće vas kako da posmatrate stvarnost sa bezbedne distance. Za jedan osmeh daće vam jedan san, a za lepu reč napraviće od vas glavnog junaka još neispričane bajke. Razvući će nit između realnosti i fikcije, i navešće vas da plešete po njoj. U svojoj blizini ima samo dobre ljude, jer njegova misija je igra, a u igri nema mesta za one sa lošim namerama. Mnoge su dame baš njemu poverile svoje najveće grehove i tajne, a on je njihove ispovesti u pesmaricu zapisao i sakrio je daleko od tuđih očiju i srca. Želi sve najgore duvanskoj industriji i nada se da će jednog dana fabrike cigareta pretvoriti u fabrike čokolade.
