Prethodne tekstove iz serijala “Skitajući sa Dunjom” možete pročitati ovde.
Posle niza toplih i suvih dana vreme se iznenada promenilo, i kiša koja je padala od ranog jutra nije se zaustavljala. Zbog toga smo hteli ili ne Dunja i ja morali da ostanemo u stanu. Gledajući kapi kiše kako dobuju po prozorskim staklima, prisetio sam se kako sam kao mali zamišljao da su kišni pljuskovi u stvari napadi bezbrojnih sitnih letećih tanjira koji su se pravo iz svemira obrušavali baš na moj prozor. A sada su to bile samo kapi kiše. Kad si veliki, sve ti je nekako poznato i dosadno.
Dok sam nezainteresovano menjao kanale na TV-u, posmatrao sam Dunju koja je izgleda bila rešila da revidira stanje svojih igračaka. Na podu sobe napravila je veliku gomilu svakojakih igračaka, od modernih Barbie lutaka pa do malih gumenih figurica životinja i dinosaurusa. Kada je ispod kreveta izvukla i poslednje igračke i pridodala ih gomili, počela je da ih razvrstava prema veličini na više manjih grupa, i kako se činilo, prebrojavala ih je i uredno ređala po tepihu. Izgledala je baš usredsređeno, a usne su joj se polako pomerale dok je nemo izgovarala brojeve trudeći se da se ne zbuni.
Prišao sam joj i seo na pod pored nje. – Šta to radiš?
– Brojim. – odgovorila je ne pogledavši me, mirno nastavivši sa razvrstavanjem igračaka.
– O, pa nisam znao da umeš da brojiš!- odgovorio sam smešeći se za sebe – Mislim, ipak je to mnogo igračaka, a ti nemaš toliko prstiju.
Iz Majinih priča znao sam da je u Dunjinom svetu kralj brojeva bio broj 10, ili tačnije mali prst njene leve ruke koji je pri svakom brojanju završavao na poslednjem mestu. Iako su se svi trudili da je nauče da broji, njoj se ipak više sviđalo da radi po svom. Njena matematika bila je vrlo jednostavna: sve preko 10 bilo je baš toliko – 10!
– Šta te briga! Umem da brojim, i idi tamo gledaj televizor!- reče pomalo iznervirano i odgurnu me rukom.
– Hoćeš da te naučim kako se broji i preko 10?- upitao sam je ne obazirući se na njeno negodovanje i okrenuo se ka gomili na kojoj su bili dinosaurusi – Koliko ih ovde imaš?
Istog časa pred očima mi se našao ranije pomenuti Dunjin mali prst. -Ovoliko! I nemoj ništa da diraš!
– Kako misliš da to može, da ovde imaš 10 dinosaurusa a da si i kad su sve igračke bile zajedno na gomili i tada imala 10?
– E pa može! To je sve 10! To je najviše!- rekla je povišenim tonom, ljuta što dovodim njeno znanje matematike u pitanje.
– Dobro, neka ti bude. A koliko će ti onda ostati od 10 ako ti uzmem ova tri stegosaurusa? – Taman što sam krenuo rukom da uzmem tri gumene figurice ali je Dunja bila brža i zgrabila ih prva. – E pa ne možeš da mi uzmeš jer su to moje igračke, a ti nađi sebi neke tvoje! I ne diraj ništa, ja znam koliko čega ima, ako kažem da je 10 onda je 10 i tačka! Puno si dosadan!
I tada sam, kao i verovatno mnogi pre mene, odustao. Prošao sam joj prstima kroz kosu i vratio se trosedu i TV-u.
Dečija mašta još jednom je pobedila. Voleo bih kada ni u matematici ni u životu ne bi bilo oduzimanja. To bi baš bilo lepo!
Upozorenje: Tekst koji sledi napisan je šaljivim stilom, ali je poruka teksta krajnje ozbiljna, te vas molimo da date sve od sebe da je tako i shvatite!
Nakon što se pokazalo da “Skitajući sa Dunjom” ima izvesne čitaoce, i da je njihov broj u zabrinjavajućem porastu, nemirni duh autora jedne se večeri zapitao: “A šta bi bilo kada bih na osnovu priča o Dunji napisao scenario za pozorišnu predstavu?!? Pa još i ako bi se našli vični i neustrašivi glumci da zaigraju na sceni!!!” Ta je ideja bila toliko uzbudljiva a po malo i opsana da nije bilo moguće otarasiti je se, a i bilo bi šteta!
I tako se mala hrabra družina dala u potragu za svojim najvažnijim članom – u potragu za Dunjom! A da nam potraga ne bi tekla kao ona za iglom u plastu sena rešili smo da budemo glasni i da vas pozovemo u pomoć! Tražimo razdraganu plavokosu devojčicu uzrasta od 5 ili 6 godina sa izraženim talentom za glumu, koja bi na pozornici mogla da iznese zahtevnu ulogu Dunje! Takođe, ona mora biti iz Beograda zbog celokupne organizacije! Ova predstava biće ujedno i svojevrsna priprema za (nadamo se) snimanje igrane serije narednog leta!
Bićemo vam veoma zahvalni i molićemo se svim znanim i neznanim bogovima za vas ako znate malu plavu devojčicu koja bi mogla biti baš ona prava Dunja, i to podelite sa nama putem e-mail adrese skitajucisadunjom@hotmail.com
Hvala puno!
Milan Jokić je lovac na zvezde padalice, deteline sa četiri lista, zlatne ribice i sva druga bića i predmete koji ispunjavaju želje. Kada bude pronašao nešto iz ovog čarobnog arsenala poželeće da postane pripadnik Noćne straže Ankh Morporka. Do tada, uz olovku i papir stvara malo dobre magije kojom život u ovom sivom svetu čini podnošljivijim.
