Prethodne tekstove iz serijala “Skitajući sa Dunjom” možete pročitati ovde.
Posle duge šetnje Kalemegdanom, odmarali smo se na klupi uz sladoled od karamele i posmatrali bandu golubova kako organizovano čerupaju kiflu koju im je bacila jedna fina bakica. Dunja je izula papuče i ispružila obe noge preko klupe, vrteći stopalima levo – desno.
– Jesi li dolazila ranije ovde? – upitao sam je kada su golubovi obavili svoje i otišli.
– Jesam jednom sa mamom i tatom kad smo bili u zoološkom vrtu! Bilo je baš lepo, isto smo šetali svuda, ali nismo više nikad bili jer oni moraju mnogo da idu na posao da rade, pa nemaju vremena. – odgovorila je dok je nožnim prstima gnječila omot sladoleda. Onda je za čas zastala i pogledala me. -A što ti nemaš posao?
– Kako nemam? Pa čuvam tebe. To je jako ozbiljno zaduženje!
– To nije tvoj posao! Ti si samo sa mnom dok se Maja ne vrati sa mora. A jel imaš neki baš tvoj posao?
– Naravno da imam! Ja sam pisac! Znaš, pišem romane, priče za pozorišne predstave i tako to.
Klimnula je glavom – A gde ti ideš na posao?
Na trenutak sam bio zbunjen. – Ne moram da idem nigde, mogu da pisem kod kuće, ili bilo gde drugde.
– Pih, pa to ti je neki k’o bajagi posao!
Pomislih: evo je još jedna pametnjakovićka! Nije mi bilo jasno zbog čega je većina ljudi imala problem da pisanje shvati kao profesiju?! – Kako “bajagi” posao?! Šta fali pisanju? – upitah je ozbiljno.
Dunja šakom obrisa sa usta mrlju od sladoleda i uzvrati mi takođe ozbiljnim tonom. – Pa moja mama i tata idu svakog jutra na posao i vrate se tek pred veče. Tako i svi ljudi. A ti čim ne ideš nigde, znači da ti to i nije neki pravi posao!
Bilo je tipično za petogodišnjake da raspolažu površnim informacijama. To je bila greška nas malo odraslijih.
– Nije stvar u tome da moraš negde da ideš. Postoje poslovi koje možeš da radiš i od kuće, ili odakle god ti hoćeš.
– Lažeš! A kako moji mama i tata idu? – upitala je sumnjičavo.
– Njihov posao je takav, oni rade u bolnici. A ja moj posao mogu da radim kod kuće.
– Pa ja ću onda isto da imam neki posao tako kao ti, da ne moram da idem nigde. Mama i tata stalno idu na posao, i uveče kad se vrate kući samo se žale i kukaju kako nemaju vremena da žive. A moraju da idu na posao jer im tamo daju pare, a moraš da imaš pare da kupiš hranu i kuću. I ako hoćeš da budeš ozbiljan čovek i da imaš dete, isto ti trebaju pare. – govorila je staloženo, kao da se trudila da mi objasni kako stvari u životu funkcionišu. – Ja ću da imam neki posao na koji se ne ide, pa ću da imam vremena i da se igram!
– Ne znam da li su ti rekli da pre nego što se zaposliš moraš da ideš u školu? A kad budeš dovoljno velika za posao, više nećeš želeti da se igraš.
– U školu se ide kad imaš sedam godina. A ja imam tek pet! To je još malo za školu!
Milan Jokić je lovac na zvezde padalice, deteline sa četiri lista, zlatne ribice i sva druga bića i predmete koji ispunjavaju želje. Kada bude pronašao nešto iz ovog čarobnog arsenala poželeće da postane pripadnik Noćne straže Ankh Morporka. Do tada, uz olovku i papir stvara malo dobre magije kojom život u ovom sivom svetu čini podnošljivijim.
