Ja sam jednom sanjala da živim u školi, da spavam na svim svojim stvarima u školskom ormariću i da moram mnogo koječega da naučim svakog dana! Kad ponekad čovek sanja tako nešto glupo, onda se kaže da je sanjao košmar.
Ne verujem da je škola baš toliko dobra i zgodna k’o što se peva u pesmi, jer sigurno tu pesmu nije smislio nikakav đak, nego je neki odrasli čovek pesnik tako napisao da deci kad idu u školu bude lakše u duši. Nije loša škola, al’ sigurno nije najlepše mesto da se u njoj bude i danju i noću. Ja mislim da baš nije šteta što škola ne radi noću, jer ja noću volim da spavam i u snu da se igram. A kad bih morala i noću da idem u školu, onda ne znam kad bih imala vremena da sanjam snove, a ja baš volim da sanjam jer mi tada padnu na pamet mnoge šašave i zabavne stvari, a ja uopšte ne moram da se trudim da ih smislim, nego mi one same padaju na pamet!
Postoje neki ljudi što hodaju u snu, al’ baš hodaju za stvarno, nogama, a ne maštom. Oni to ništa ne znaju, nego im je to slučajna neka navika. I onda tako oni mogu sa zatvorenim očima da othodaju ko zna gde, a često idu u kuhinju, možda da pojedu nešto slatko. Za njih se kaže da su mesečari, to je neki naučnički naziv, jer se i Mesec noću isto šeta po nebu, pa su onda Mesec i ti ljudi što šetaju u snu neki drugari.
Ja ne znam da l’ se ti mesečari sećaju šta su sve sanjali, a ne znam ni je l’ ih ujutru bole noge. Ja ponekad već do ručka zaboravim šta sam sanjala prošle noći, pa moram da se prisećam. Nekad uspem da se setim, a nekad i ne uspem, pa onda izmislim nešto malko neobično, da mogu da kažem ako me neko pita kakvi su mi bili snovi. Mada mi ne vredi ni kad nešto smislim, jer me nikad niko ne pita šta sam sanjala, a baš mislim da bi to bilo dobro da se zna! Mogao bi da to bude i kao neki bonton da ljudi pitaju jedni druge šta su sanjali. O snovima bi moglo mnogo da se priča i da se kažu svakakve zanimljivosti, jer su snovi skoro uvek jako lepi, osim ako nisu neki košmari. Mogla bih onda svaki dan da ispričam svoj san pre nego što ga zaboravim, a onaj ko me ne bi pitao šta sam sanjala bi ispao nekulturan i ne baš najlepše vaspitan.
Ne znam da kažem baš tačno, al’ ja mislim da ja nisam mesečar, jer me ujutru ne bole noge kad se probudim, a i mene niko još nije video da se šetam noću do kuhinje ako nije ostalo ništa slatko da se pojede.
Ja ponekad već do ručka zaboravim šta sam sanjala prošle noći, pa moram da se prisećam
Prethodne tekstove iz ovog serijala možete pročitati ovde.
Ovaj tekst je proizvod umetničke slobode. Likovi i događaji pomenuti u tekstu su izmišljeni.
Dunja je izmaštana devojčica, filozof i mislilac, Wannabe life coach i ulični skitač. Takoreći bezgrešno začeta kao glavna junakinja bloga “Skitajući sa Dunjom”, nastavila da živi svoj izmaštani život jer ima još štošta da podeli sa svetom. Filozofski pametuje na Facebook-u.
