Prethodne tekstove iz serijala “Skitajući sa Dunjom” možete pročitati ovde.
Tog dana Sunce je đavolski peklo. Na TV-u mlada voditeljka vremenske prognoze savetovala je svim srećnicima bez obaveza koji su danas mogli da ostanu u svojim domovima da iz njih ne izlaze, posebno u periodu od 11 do 17 časova. Ali, kad pored sebe imate petogodišnju čigru koju ne može da obuzda ni grafički prikaz vrelog vazduha koji kulja iz Afrike – nema vam spasa!
Pored sveg mog ubeđivanja da nam je trenutno najbolja opcija da ostanemo u rashlađenom stanu i jubilarni – pedeseti – put gledamo “Pingvine sa Madagaskara”, Dunja je navaljivala da idemo napolje. Rekla je da napolju nije toliko vruće kao što se meni čini i da se još niko zbog vrućine nije istopio. Na kraju se nisam više mogao boriti sa hirovitom malom vešticom i pomirljivo sam pokupio kapu i naočare za sunce i krenuo za njom pravo u letnji pakao.
Napolju je bilo još gore nego što se meni činilo do malopre. Bilo je toliko vruće da je toplota isijavala iz betona pod nogama. Na ulicama i u obližnjem parku gotovo da uopšte nije bilo ljudi. Dunja je bila razočarana jer je očekivala da će sresti drugare sa kojima će moći da se igra i da priča o svojim dečijim stvarima. Ipak, mislila je da mora biti još nekoga napolju, pa smo tako krenuli kroz prolaze između solitera obilazeći sve lokacije na kojima su se, kako je ona tvrdila, skupljala deca iz kraja. Naravno, ni tamo nije bilo nikoga, osim jednog klana uličnih pasa koji su nas nezainteresovano posmatrali ležeći u hladu nabujalog kestena.
Šetali smo tako pustom ulicom desetak minuta kad se Dunja odjednom zaustavila. Taman kad sam se ponadao da će hteti da se vratimo natrag u stan, pogledala me je u oči i uništila sve moje nade.
– Hajmo da se vozimo!
O neee! Nadao sam se da ove reči nikada neću čuti. Maja mi je uvek pričala kako Dunja obožavala da se vozi gradskim prevozom. Nije joj bilo bitno kuda je išla, dok god je u autobusu imala mesto pored prozora, kroz koji je mogla da posmatra kako čitave zgrade i ulice jure pored nje dok ona mirno sedi u mestu. Toliko je uživala u tome da nije postojao niko ko bi je mogao odgovoriti kada bi poželela da uskoči u prvi autobus koji bi naišao.
Spustili smo se u sledeću ulicu i došli do autobuske stanice, i posle dva-tri minuta čekanja naišla je nova, skoro prazna 16-ica. Čim smo ušli u bus Dunja se odmah sjuri na prvo slobodno sedište suprotno od vrata i prilepi svoj nos za prozorsko staklo. Meni se, pak, sivo plastično sedište činilo previše zagrejanim da bi bilo prijatno sesti na njega, pa sam odlučio da samo stanem pored nje i posmatram je kako se trudi da pogledom uhvati svaku zgradu ili osobu koje su promicale i nestajale iza nas. Čudno je to, kako ti je mnogo toga interesantno kad imaš pet godina. A posle, kad odrasteš, sve je manje stvari koje mogu da te očaraju kao kada si bio dete. I onda mi često dođe da se zapitam – da li je vredno odrasti?!
Milan Jokić je lovac na zvezde padalice, deteline sa četiri lista, zlatne ribice i sva druga bića i predmete koji ispunjavaju želje. Kada bude pronašao nešto iz ovog čarobnog arsenala poželeće da postane pripadnik Noćne straže Ankh Morporka. Do tada, uz olovku i papir stvara malo dobre magije kojom život u ovom sivom svetu čini podnošljivijim.
