U po noći sitnu knjigu pišem, slova ređam, srce ispovedam, u fioku sitnu knjigu stavljam, sa tri ključa fioku zabravljam – pubertetsko tinejdžerski ciklus, sredina 20. veka. Šta, niste to učili?
Stvarno, da li još neko piše dnevnik? Ili odmah otvori blog i sakriven iza pseudonima otvara srce svakome ko hoće da čita? Verujem da poneke tinejdžerke još uvek osećaju poriv da piskaraju za svoju dušu o važnim, tajnim, uzbudljivim, mračnim stvarima koje im uznemiravaju telo i dušu. Možda neke to čak čine na starovremski način, pošto se pisanje rukom još uvek praktikuje u školama, pa nije sasvim prevaziđeno. Možda sam ja previše romantična, ali verujem da neke čak i vode dnevnik i zaključavaju ga u fioku radnog stola, ili ga samo gurnu ispod veša ili dušeka. Ili barem imaju tajne foldere u svom računaru. Sa pesmama, gorkim izlivima, strastvenim uzletima i mračnim priznanjima.
Jer ni jedan pošteni tinejdžerski dnevnik, u bilo kojoj formi, ne može bez toga. Bez sadržaja koji bi svakog poštenog roditelja izuli iz cipela, momentalno.
Volela bih da nađem jedan tinejdžerski dnevnik. Ili folder. Stvarno bi mi srce zaigralo od toga. I znate šta bih uradila? Ništa. Čim bih provalila šta sam provalila, odmah bih prestala da provaljujem.
Jer to je provala. Nasrtaj na privatnost. E sad, u odbranu poštenih roditelja, možda slučajno nalaženje ćerkinog tinejdžerskog dnevnika uopšte nije slučajno. Možda je tinejdžerka nesvesno htela da mama vidi sa kim ima posla. Jer poštena mama ne pretpostavlja koliko je gorčine, strasti i mraka u njenom detetu. Majke ne vole to da znaju. I onda im deca podmeću dnevnike. Kao nagazne mine. I one ne odole, nego počnu da čitaju. I izlete iz cipela, momentalno. Odnese ih eksplozija misli i osećanja o kojima nisu imale pojma.
Jednom sam prisustvovala provaljivanju dnevnika jedne šesnaestogodišnjakinje. Bili smo na letovanju i njena mama ga je pronašla i pokazala mojoj mami i onda su vrlo uzbuđeno listale i čitale, a ja sam imala da gledam i da ih upozorim ako tinejdžerka naiđe. Nemam pojma šta su pričale, ali nikad nisam zaboravila tu atmosferu, tu scenu, taj siledžijski upad u privatnost. Još tada sam znala da neću nikad sebi dozvoliti da budem takva majka. Koja će da izleti iz cipela ako nešto sazna o svom detetu. Koja neće hteti da zna o svom detetu stvari koje ne voli da zna. Provalila sam ih, ja klinka, njih odrasle, žene i majke koje su tada bile u svojim kasnim tridesetim. Provalila sam da sigurno nije toliko teško biti majka, ako si spremna na sve – ako poznaješ i prihvataš svoju decu svim srcem.
I samo još da pronađem taj dnevnik, ili folder, pa da magistriram to što sam još tada naučila. Da vidim da li ću osetiti radoznalost i da li ću i jednog momenta posumnjati da tu piše možda nešto što bi me izulo iz cipela.
I da ga ostavim netaknutog, nepročitanog. Jer šta god osetila, tiče se mene i moje spremnosti da nosim svoje majčinstvo. Ako nije stopostotna u svakom trenutku, pa, to je samo moja stvar.
