Kad u nekim godinama počinješ novi život, obično moraš mnogo da balansiraš sa prtljagom iz prethodnog života. I treba ti mnogo više od ljubavi – beskrajna tolerancija i čelični živci.
Pa ako ste do sada bili nestrpljivi, isključivi, arogantni, novi život će se postarati da naučite bolje od toga. Recimo, kako da budete kul maćeha. Ili da uputite svoju decu da tolerišu mećehu koja nije kul. Oh, roditeljstvo je dovoljno komplikovno i bez tih simpatičnih porodičnih dodataka i proširenja, ali niko nikad nije rekao da je išta što se tiče veza i odnosa jednostavno.
A naročito nikad nećete čuti da neko kaže da je jednostavno otpočinjanje novog života, zasnivanje nove porodice, rađanje druge dece sa muškarcima i ženama koji nisu roditelji naše prve dece. Zato što uopšte nije. Zapravo, mnogo je komplikovanije, nego otpočinjanje onog prvog novog života, kad je stvarno sve bilo novo – a nova su bila i razočaranja i suočavanja sa neuspehom i donošenje odluka o prekidanju tog života i započinjanju novog. Pod uslovom da je to bila stvar razvoja i kraja jednog odnosa, a ne jednog života, pa je osim suočavanja sa gubitkom bilo neophodno i (bukvalno) sahraniti stari život i postepeno prihvatiti neki novi, koji nije biran, nego nametnut.
Mada, kada su sudbinska pitanja u pitanju, zaista verujem da mi pristajemo na svoje sudbine, koliko ih i sami kreiramo – na način na koji ćemo najbolje sakupiti najdragocenije iskustvo (i pritom mislim na više od jednog života). Ali, takođe verujem i da je moguće promašiti sudbinu i upasti u neku koja nije bila tvoj izbor, kao i da je moguće šunjati se u senkama sopstvene sudbine i nikada je ne ostvariti do kraja. Ali to su ontološka pitanja izbora, slobode i predodređenosti – osim što su ona osnova pitanja svega u životu, pa i osnivanja nove porodice sastavljene od rastavljenih, a često i polomljenih i pogubljenih, delova starih porodica.
Ja nisam želela novu porodicu, novi brak, novi život – jer ničeg novog tu nema za mene. Moja deca su moja porodica i to je moj izbor. Pošto sam u poslednje vreme postala tolerantnija prema pojmu žrtvovanja (jer sam shvatila da me nervira samo zato što zvuči tako prokleto crkveno), razmišljala sam i o tome da li je to, zapravo, žrtvovanje. Ono, kao, samohrana majka (razvedena ili udovica), žrtvuje se zbog dece i čini sve da im nadoknadi nedostatak jednog roditelja, da im bude i otac i majka. Odbija prilike da zasnuje novu porodicu, jer se njena deca tome protive. Tja. Mnogo je to uprošćeno gledište. Nije neistinito, ali je vrlo površno. Neki ljudi veruju da će osnivanjem nove porodice nadoknaditi svojoj deci ono što im nedostaje. Neki drugi veruju da nadoknada nije moguća i da očuh ili maćeha nikada ne mogu da zauzmu mesto nedostajućeg roditelja. Ali to ne znači da se oni ne odlučuju da prošire svoju porodicu – samo to ne rade iz pogrešnih razloga.
Ako imate za sobom razoren brak (ili pokojnog supruga) i sami odgajate dete (ili decu), rezon je da će vam biti lakše ako se sa nekim udružite, zbog podrške, pomoći, zajedništva, oslonca, ljubavi, seksa. To su sve dobri razlozi, koji se tiču vas lično, to je vaš izbor – a ako vi verujete u valjanost svog izbora, deca ga obično prihvataju sasvim prirodno i bez nekog otpora.
Ako ne verujete da to što će vam možda biti lakše znači da će vam biti bolje, pa ostanete sami – sa svojom malobrojnom porodicom – prihvatajući unapred sve što taj izbor donosi (jer svaki izbor ima svoju cenu), to je takođe vrlo razumno.
