Ali ako ostajete sami da biste ostali u poziciji žrtve i na taj način kamčite pažnju i držite na infuziji svoja toksična uverenja o žrtvovanju, zbog osećanja da ste dobri, plemeniti, ispravni i jadni, jer, eto, sudbina vam nije bila naklonjena, ja ću vam mirne duše reći da to nije istinito i da imate probleme sa sobom, koje treba da rešavate uz pomoć terapeuta, umesto da se kandidujete za mis samohranih svetica.
Slagalica nove porodice ponekad je vrlo mudar izbor, a uvek vrlo hrabar. Jer to je alternativna slagalica u kojoj se delovi ne uklapaju, ali ima prostora za njihovo preoblikovanje i prilagođavanje. To je labava slagalica u kojoj su delovi više gravitirajući, nego kompaktni, a koja se učvršćuje standardnim lepkom – rađanjem nove dece. Klasičan scenario je razvedena žena sa detetom, koja se udaje za muškarca koji nema dece i ubrzo rađa još jedno dete. Tu su i sve ostale varijante prethodno razvedenih novih supružnika sa i bez dece, koje rezultiraju novim životom. Nova deca su polusestre i polubraća staroj deci i to jeste organski lepak za novu, neuklapajuću slagalicu. Jer ona je možda kompletna – supružnici su maćeha i očuh deci onog drugog, a ta deca međusobno nisu ništa, ona su prtljag iz prethodnog života i potrebno je mnogo strpljenja, velikodušnosti, razumevanja i ljubavi, da bi ona pronašla svoje mesto u slagalici nove porodice. A novo dete je nešto najbliže rodu rođenom u novoj porodici – svoj pridruženoj deci. Velika, srećna porodica u kojoj ste nekoj deci majka, a nekoj maćeha, dok je vaš suprug svojoj i zajedničkoj deci otac, a vašoj očuh, vaša zajednička deca su polubraća i polusestre vašoj pridruženoj deci, koja su međusobno, preko te veze barem četvrt-braća i sestre.
Ukoliko nekim slučajem čitate ovaj tekst, baš dok se nalazite na prekretnici, ili na početku nove slagalice, molim vas, nemojte se obeshrabriti. Znam neke veoma funkcionalne slagalice – njihovi delovi su fleksibilni i premeštaju se prema potrebi i situaciji, orijentišući se u odnosu na najbolje interese dece. Deca su prioritet u takvim novim porodicama. I one su primer dobre prakse o tome zašto deca moraju biti prioritet i kako se svi roditelji – biološki i pridruženi – odnose prema prioritetima. Nema puno takvih primera, ali ako ste hrabri i ambiciozni, ugledajte se na njih.
To je jedna mama, koja redovno na letovanja (kod svog oca, koji živi na moru), vodi svoju ćerku i ćerku žene svog bivšeg muža (maćehe svoje ćerke), jer su njih dve vrlo bliske, približnog su uzrasta i jedna drugu su prihvatile kao jedinice koje su uvek želele da imaju sestru, da im bude osoba od poverenja i da se sa njom igraju.
To su jedan bivši i jedan sadašnji suprug jedne žene, koji su zajedno otišli na koncert sa tinejdžerkom, koja je jednom od njih ćerka, a drugome poćerka (koji je njen očuh, a otac njenog polubrata), jer vole istu muziku, a devojčica je bila oduševljena da je otac i očuh vode na koncert (išli su očuhovim autom). Udružili su interesovanja i resurse, bez ikakvih ego-tripova i svaka im čast, to je nešto zaista nesvakidašnje među muškarcima.
To su majke i maćehe, očevi i očusi, koji govore “to su sve naša deca” i to stvarno misle i osećaju i tako se zaista ponašaju.
A ja ne znam drugi način da sopstvenu sudbinu biramo i ispunjavamo, osim da osećamo duboko, posmatramo visoko i razumemo široko i da živimo u tim dimenzijama.
Fotografije: unsplash.com
Aleksina Đorđević
