“… Valjali smo se po senu vagona što miriše, čudno miriše na san i zvezdanu prašinu, gde si upoznao sve moje prste i prstenje i sjaj kose i očiju i detinjast osmeh i um, sve moje različitosti i bliskosti, i moje svilene zlatne bube što zuje u ušima i golicaju dlanove i tabane. A samo smo ćutali, glasno, iz sveg glasa…”
Smelo i besramno, u pola reči me prekida aplauz tamnoputog neznanca. Prilazi mi, nasmejan, sa nijansom oduševljenja na njegovom licu. Poznaje me.
“Sreli smo se u Parizu. Na tvom, jedva razumljivom, francuskom si mi pričala o unutrašnjosti grudnog koša. O srcu, kako sam razumeo. Rekla si da studiraš umetnost, umetnost teranja ljudi na smeh i suze. Nisam razumeo ni jednu jedinu reč. Tada nisam, a sad te vidim na delu. Zasmejala si ove ljude do suza, i rasplakala ih do smejanja. Ništa čudnije u životu nisam video. Nisam ni čuo.”
Sreli smo se u Parizu, pričala si o umetnosti i o voljenju. Nisam video razliku
Ne razumejući ni jednu jedinu reč koju govori ovaj slatki Parižanin, koji čak i nije iz Pariza, pristala sam da popijem kafu sa njim i prošetam Kalemegdanom.
“Ana, ti si najdivnija osoba koju sam sreo. Zaista. Još tad, u Pariz, kad smo jurili tvoje ižvrljane papire po trotoaru i dok si jednom rukom držala suknju da ne poleti na vetru, još tad si me očarala. Ti i tvoj osmeh. E, baš taj. Da sam pesnik, sigurno bih lepše umeo da ga opevam nego što sam onda, kroz onaj kliše. Zaista, sa njim sijaš jače od Sunca.”
Jedino što mogu da pomislim je da je neodoljivo šarmantan. Nisu li svi Parižani slatkorečivi? Ali on uopšte nije iz Pariza. Pričao mi je još satima o kakvim tajnama koje sam krila od njega, u svojim papirima, uz vragolaste osmehe.
Već je počelo da se smrkava kada me je zagrlio jako i rekao kako mora da ide. Zakasniće na avion. Mahnuo mi je i uz jedno nespretno “Zbogom, mon chérie” nestao u gužvi automobila. Čak i ja, sa svojim, početničkim, srednjoškolskim znanjem francuskog jezika, znam da se kaže ma chérie, nikako mon. Opet, on i nije Parižanin, a isto tako, ja nikada nisam bila u Parizu.
Ana bi sigurno volela ovog, simpatičnog, šarmantnog Par…, stranca.
Tamara Naumović živi u Nedođiji; obožava sve nijanse zelene i plave, obožava da se smeje i da voli. U prošlom životu je bila Kleopatra i trenutno ne vlada nijednim bitnim delom sveta, jer su čajanke zanimljivije, a i smatra da se već dovoljno ljudi otima oko te igračke.
