Kad vam se sve smuči i kad vas dovoljno patnje uzdigne iznad đubrišta po kome ste se valjali, ubeđeni da je to život i kad pogledate odozgo, iz božije perspektive, jasno vam je da je baš toliko prosto. Jedan od onih koji su dostigli jednostavnost, a pritom postigli popularnost u masi onih koji traže izlaz, način da se uzdignu, probude, osveste i da se opet raduju dok su još živi, veliki Ošo, kaže:
“Onda kada shvatiš da si promašio život, prvi princip koji se mora vratiti natrag je bezazlenost. Odbaci svoje znanje, zaboravi na svoje spise, zaboravi religiju, svoje teologije, svoje filozofe. Ponovo se rodi, postani bezazlen – a to je u tvojim rukama. Očisti svoj um od svega što nisi sam spoznao, od svega što je pozajmljeno, od svega što je došlo od tradicije, konvencija, od svega što ti je bilo dato od drugih – roditelja, učitelja, univerziteta. Samo se oslobodi toga. Još jednom budi jednostavan, još jednom budi dete.”
Vrlo detaljno uputstvo daje Ošo. Jedino što samo treba to i da uradimo. Prva prepreka na koju nailazimo pri povratku u život je što ne znamo kako da se maknemo s mesta.
Doduše, kad dođemo dotle da shvatamo da smo promašili život, ili da smo totalno zastranili, već smo dobrano uzdrmani i ne možemo ni da se zadržimo na mestu saznanja. Moramo da nastavimo dalje, pa makar kotrljajući se i puzeći.
Ali kako da počnemo od početka? Da slavimo život, kao što deca stalno rade? Kako da pronađemo bezazlenost, da očistimo srce i um i da se ponovo čudimo, otkrivamo i radujemo?
