Ošo smatra da ne treba život uopšte da shvatamo toliko ozbiljno. Da je smeh taj lek, uz pomoć koga ćemo sačuvati bezazlenost, a smeh je izraz radosti, koliko i intervencija duha u odnosu na to da smo smešni koliko ozbiljno shvatamo sami sebe i koliko se plašimo i oklevamo, umesto da se opustimo i prepustimo.
Nije lako ponovo prohodati i zaputiti se nesigurnim koracima tamo kuda nismo išli još od detinjstva. Naći se ponovo na onim raskrsnicama, gde smo krenuli u konvencionalnom smeru, odabranom za nas, jer su nas uputili, gurnuli, ucenili nas i ubedili da samo tako može i da jedino tako smemo.
Ko zna šta sve smemo, kad pustimo srce da nas vodi i kad sve shvatimo kao igru? Možda nas plaši tolika sloboda, možda se bojimo sami sebe, jer ne znamo na šta smo spremni kad se ne obuzdavamo i kad nema nikakvih okvira kojih bi se držali i utvrđenih smernica koje bismo poštovali?
Zastrašujuća je sloboda, a ona je uslov za slavljenje života. Ali možemo je osvojiti, teturavi korak, po teturavi korak, putem otvorenosti i spremnosti na sve. Jer sve možemo samo dok smo živi.
A dokle god smo živi, imamo sve razloge za smeh i slavlje.
Aleksina Đorđević
