Do tog dana sam verovao u ljubav. A onda sam video tu ravnodušnost u očima. Ne bes. Ne mržnju. Samo – ravnodušnost. Tupa, a sekla je dublje nego prezir. Neuredno raspušteni plavi pramenovi koji su joj nasumično padali preko lica samo su naglašavali njihovu ledenu bistrinu i surovost. U bunilu, nisam pokušavao da razaznam besmislice kojima je bez prestanka punila prostor između nas. Reči izgovorene da me zaustave da priđem bliže. Suvišno. Pogled je smrznuo sve.
Da li sam već rekao da su joj se na licu prelamao sjaj okupanog Istoka?
Sve sam mogao da podnesem; ravnodušnost ne. Bio sam u stanju da volim savršenstvo i ogavno, da istrpim milovanje i udarce, da prihvatim crno i belo – ali NIKADA nisam mogao da podnesem ravnodušnost. Zašto nisam uspevao da izazovem reakciju? Razočaranje? Sažaljenje? Gađenje? Bilo šta? Kada nisi u stanju da izmamiš bilo kakvu emociju znaš da si prestao da vrediš kao čovek.
Pred očima boje Dunava neka teskoba podilazila me je kao jeza ili strah. Ta prodornost secirala je svaki delić mog uma, zarivala se u moju kožu kao mač. Stajao sam pred njom potpuno nag – paralizovana olupina nekadašnjeg čoveka. Kada bi samo na trenutak taj pogled odlutao nekud, zaboravio bih da sam ja samo marioneta i možda bi ovaj emotivni moralista uspeo da za sebe zgrabi još jedan trenutak. Ovako, te oči postaće moja grobnica; kada se budem strmoglavio u taj ponor ja ću nažalost početi da trulim…
A da sam samo mogao da u tom ništavilu spazim nekakav trag koji će taj pogled učiniti mojim vlasništvom, koji će reći da postojim: sada i ovde. Između nas se otvorio ponor koji nikako nisam uspevao da premostim. Dok sam bezuspešno pokušavao da proniknem u misli skrivene iza tih punih meseca bez sjaja u mene je nemo zurilo moje vlastito asketsko lice – izobličeno, ispijeno, beživotno napregnuto a otupelo od umora. Bio sam u isto vreme i krivac i svedok, u isto vreme i glumac i auditorijum u teatru za jednu osobu. Poražen od sebe samog, poražen saznanjem da nisam potreban, da nikada nisam ni bio – čekao sam. Čekanje mi se poput noževa zabadalo ravno u svest. Čekanje koje me je izluđivalo.
Kao da nije bilo kraja mojoj agoniji. Osećajući blagu drhtavicu pustio sam da nekakav osmeh neosetno preleti preko mog lica, a onda se neprimetno ugasi. Postojali smo samo ona i ja – njena senka. Bio sam rob izgovorenih reči koje nisam čuo; gospodar onih koje nisam mogao ni da naslutim. Kroz glavu mi je proletela ona misao: “Čemu sada služi moj štit, kada se moja bitka bije u meni…?” Bio je dovoljan jedan pogled da sruši bedeme koje sam godinama gradio; samo jedan pogled da otvori nikad zaceljene rane; jedan jedini pogled da u ovaj tmurni život unese malo boje a onda me razoružanog porazi. Nije znala kako je kada se lomiš bez razloga, kada čekaš bez odgovora; kada čuvaš reči za nekoga ko pred tobom rasipa svoje; kada u nemom kriku samoće shvatiš da si nečiji, a ničiji.
Gledali smo se jedan tren. Ne, gledali smo se danima… Ne! Gledali smo se od kad je vremena! Imala je oči boje bescilja; u to sam siguran.
Kratak udarac rukom o rame; veza je prekinuta, lako, poput kratkog dremeža iz koga sam surovo i naglo bačen u vrtlog smeha i žamora.
– Ama, čoveče, hoćete li se pomeriti da siđem?!
Odjednom me je pogodio smisao glasova koji su klizili sa njenih usana. Uz jednostavno, nesvesno “Da, da, naravno” propustio sam je pored sebe. Pustio da krupnim koracima istrči iz mog života. Propustio i izgubio zauvek. Trenutak kasnije, posmatrao sam njene plavu kosu kroz zamagljeni prozor dok je autobus bučno kretao sa stanice. Ostala je tamo, na Slaviji ta nepoznata žena. Ali njen pogled ja sam poneo sa sobom. Već dvadeset godina ga ljubomorno čuvam.
Hristina Stojiljković je student Fakulteta političkih nauka i racionalna plavuša koja se u životu vodi principom dostojanstva po svaku cenu, dok razočaranja krije u senci blistavog osmeha. Prezir koji oseća prema bahatosti preti da se pretvori u patologiju. Nikada se neće odreći ambicija i ženstvenosti na vrtoglavim četrnaesticama.
