Slika koju imamo o sebi odslikava naše stavove, strahove i slabosti i projektuje naš ego, uglavnom. Retko ko realno vidi sebe, bez obzira da li mu je slika iskrivljena u pozitivnom ili negativnom smislu.
Slike o sebi nosimo pred sobom poput štitova, braneći se od drugih ili zaklanjajući sebi širi vidik, kojim ne želimo da se bavimo. Živimo to što smo zacrtali, a koliko smo dobri crtači, ne igra nikakvu ulogu.
Tako ljudi često projektuju okolini svoju sopstvenu karikaturu.
Žena koja zamišlja da ima stila, da odlično izgleda i pritom je odmerena, pristojna i elegantna, ima mnogo načina da iskarikira svoju zamisao, ako ona nije integralni deo njene ličnosti, nego predstava koje se uporno drži. Tako će uporno nositi kao svoju omiljenu odevnu kombinaciju boje i krojeve koji joj uopšte ne stoje i imaće katastrofalne promašaje baš onda kad joj se čini da je neobično smela i elegantna.
Mršava žena, koja je nekada bila debela, nikada neće poverovati u svoju mršavost. Govoriće kako joj je dupe veliko, kako se oseća otečeno i kako samo ždere i nikako da prestane, iako već odavno na dupetu nema ništa osim kostiju čiji su oblik i širina nekada podržavali zadnjicu koja se mogla nazvati raskošnom, a koja im je uvek bila izvor nezadovoljstva i kompleksa.
Nikada neće pomisliti da bi stvarno trebalo da dodaju barem deset kila da bi bile ženstvene i lepe, a ipak mnogo vitkije nego što su bile kad su bile debele. Slika debeljuce je ono što nose pred sobom u svom novom mršavom izdanju, stalno svesne opasnosti da mogu da izgube svoju manekensku liniju i stalno u potrazi za znacima da se to već dešava. Kad osete da su dodale trista grama, one nekako uspeju da smršaju još kilo, mada se vama čini da će sa gubitkom još jednog kila prosto postati nevidljive.
One koje pred sobom nose sliku mladosti izgledaće čudno nepromenjene, dok im ne priđete blizu. Imaće istu figuru, istu frizuru i boju kose, istu sklonost prema ofucanim farmericama ili uskim elegantnim kostimima i špicastim cipelama, kao što su imale u srednjoj školi. A verovatno i istog dečka. Ili barem nekog koji mnogo liči na onog iz srednje.
Opiranje promenama je potreba da se ne ostari, a opiranje starosti je strah od nestajanja – od smrti.
Ima žena koje sa godinama izgledaju sve bolje, prirodnije i nekako primerenije sebi. Imaju mnogo bolju frizuru nego pre deset godina, a bilo da su mršavije ili punije, umeju prikladnije da se obuku. Godine života, eksperimentisanja, upoznavanja sebe kroz različite smešne, nemoguće i prosvetljujuće faze života, obično odagnaju kostimiranje, modu i sve što nije praktično, skladno i izraz onoga što jesmo.
Lepota i ličnost žene sa godinama sazrevaju i usklađuju se. Poznajem mnogo žena koje su prosto lepše i divnije sa 40 nego što su bile sa 20, jer su se oslobodile raznih pogrešnih slika o sebi, prihvatile promene i pronašle načine da iz sebe emituju realnu sliku onoga što jesu.
Izvor fotografija: journeyingbeyondbreastcancer.com, beutifulmagazine.com
