Uvek treba otići tamo gde želiš, pa čak i po cenu izneverenih očekivanja. Ili je to možda Mika Antić rekao bolje od mene u “Nepovratnoj pesmi”? Ne znam, ali razlika između godina o kojima sve češće govorim “kada sam bila mlađa” i ovih sada, jeste u tome što Mika sada nije štivo ni za nadu ni za utehu. Možda tek za neko lepo sećanje dok recitujem stihove: “Budi takvo neko čudo što ne ume ništa malo…”
Imam potrebu za tišinom. I odlaganjem rokovnika u kutiju zajedno sa ostalim uspomenama. I želju da su mi se sve lepe stvari u životu već dogodile, a srećom nisu.
Umorna sam. Teško mi pada pomisao na hroničnu neispavanost, glad i višak kilograma. Ne podnosim galamu, gužvu i udarne jutarnje vesti. Ne prijaju mi osobe koje ne volim iskreno i sa tim istim osobama ne podnosim razgovore o nebitnim temama.
Osećam se kao institucija za opraštanje. Kao energetski bankomat. Kao brzi servis za rešavanje tuđih problema. I dođe mi da stavim katance na njih.
Plaši me pomisao na sopstveno shvatanje odgovornosti koje se kosi sa shvatanjima onih koje petogodišnje dete puštaju da samo pretrčava ulicu, dok oni u rukama drže fascikle i mobilni telefon. Možda je moj problem taj što sam život shvatila preozbiljno? Možda…
Vreme nije alibi
Brine me i puls koji mi se ubrzava kad god pomislim na neku neočekivanu obavezu ili, pak, kada mi se dogodi neočekivana sreća. Ne znam, ali kada u određenom trenutku života shvatiš kako ćeš sve naredne momente morati da grabiš i gradiš sam, sreća se kao cilj podrazumeva, ali se kao put ne može očekivati.
Ne podnosim kalkulisanje i sve one varijante “da li bi trebalo to da uradim, a ako ne bi, zašto ne bi”. Dosadilo mi je da stražarim nad sopstvenim dostojanstvom i najradije bih opsovala svakoga ko bi krenuo sa predavanjem o tome kako jedna žena treba da se ponaša.
Danas sam hrabra da kažem kako se, iako sam toliko puta u životu govorila zbogom, ja i dalje plašim buđenja u nekom danu, nekom mesecu ili godini u kojoj ću morati, ali neću uspeti da napravim plan u kome neće biti ljudi koje volim.
Imati koga da voliš nekada je bitnije od toga da budeš voljen
I iako sam danas toliko dobre volje da priznam sebi kako nisam uvek igrala pametno, ali sam, nekako, uvek igrala iskreno, kada sagledam svoje dugoročne poteze i sumiram rezultate jasno mi je da kada ne volim i ne igram iskreno, ne volim i ne igram nikako. I nisu to one igre koje za cilj imaju šah-mat.
Onoga trenutka kada postaneš iskren prema sebi i svoju ličnost privileguješ slobodom ponašanja koja će biti u skladu sa tvojim, a ne tuđim očekivanjima, znaj da ćeš imati dovoljno zreo razlog da grabiš ka budućnosti, pa čak i po cenu izneverenih očekivanja.
Odluka da li će taj razlog biti velika kožna fotelja i pogled sa 20. sprata solitera u četvrtoj deceniji tvog života, ili malena ruka koja te grli dok joj objašnjavaš šta su to iskrenost i sloboda, svakako je na tebi. Ali, tu se već vraćamo na priču o mom shvatanju odgovornosti koje se kosi sa shvatanjima onih koji petogodišnje dete puštaju da samo pretrčava ulicu, dok oni u rukama drže fascikle i mobilni telefon. I znam da problem nije taj što život shvatam preozbiljno. Jednostavno, samo ga shvatam.
Dragana Đukić – Zaljubljena u pisanu reč, more, brodove i vino. Studentkinja srpskog jezika i književnosti koja obožava italijanski jezik, a omiljena reč joj je “trottola”. Sve što prećuti – zapiše. Smatra da je neuspeh samo druga strana uspeha, a uspeh je prevazići neuspeh. Nove razloge za sreću pronalazi u nepoznatom. Posvećena je jogi, ali veruje da ne postoji veština koja može pružiti osećaj ispunjenosti kao zagrljaj deteta i pogled pametnog, zaljubljenog muškarca preko čaše vina uz pesmu Leonarda Koena. Životna krilatica joj je “Život je more. Obožavajte ga, ali mu ne verujte čak ni onda kada vas miluje.”
