Vrlo je prosto. Ili misliš da imaš slobodu izbora, ili osećaš da si izabran. Sumanuto, je l’ da? Dok se ne navikneš na ideju da sloboda izbora nije deo koncepta ljudskosti, odnosno, da uopšte ne postoji.
U momentima kad donosimo odluke za koje znamo da će nam promeniti život, ili se nadamo da neće, ili nemamo pojma kuda nas bilo koji izbor vodi, samo osećamo da moramo nešto da presečemo, da sa nečim prestanemo ili da nešto započnemo, dakle, tada kada odlučujemo, mi ispunjavamo sudbinu. Predodređenost. Determinantu. Nema tu S od slobode.
Jer, ne raspolažemo informacijama. Ne znamo šta je na drugom kraju izbora. Ne znamo koja vrsta lekcije nam se servira i na koji način i da li je za nas bolje da je pojedemo sa sve stolnjakom i noževima, ili da se pravimo da nismo gladni. Ne možemo da procenimo da li je ono što je za nas dobro u ovom trenutku, dobro i na duže staze, ili smo krenuli pravo u pakao putem od žute cigle. A ipak biramo. Jer smo prinuđeni da napravimo izbor.
Trik je u tome što ne možemo da pogrešimo. Uvek biramo svoju sudbinu. A lekcije su onoliko teške koliko možemo da podnesemo. Jer mi smo izabrani da igramo svoj život. Koliko ćemo se primiti, sa pratećim osećajem da život nije fer i da nam ništa ne nudi, a koliko ćemo se igrati, sa osećajem da ništa nije tako smrtno ozbiljno, pa čak ni smrt, stvar je svesti. O tome da smo izabrani. I da svaki naš izbor sledi iz izbora da se uopšte rodimo u ljudskom telu i ponesemo iskustvo očovečenja.
Ako smo se dovoljno očovečili, u stanju smo da povremeno nadiđemo ograničenja ljudskosti i dotaknemo suštinu svog ukupnog postojanja.
Ako smo bežali od odgovornosti i krivili život za nameštene izbore, nadilaženje ljudskosti iskusićemo kroz raščovečenje.
Svemiru je svejedno da li ćemo se prosvetliti ili ćemo poludeti. I jedno i drugo nadilazi ograničenja ljudskosti, i jedno i drugo je lekcija dostojna življenja.
Samo je nama važno kako će nam biti. Da li ćemo biti srećni, hoćemo li se osećati ispunjeno, da li ćemo dostići duševni mir, iskusiti ljubav i osećati da naš život ima smisla. To je u našem domenu i to je ono što biramo, misleći da biramo nešto drugo. Neku od opcija koje nam je život servirao.
Ništa život ne kreira van nas. Mi smo kreatori. Od mogućih opcija materijalizujemo one koje u nama pritisnu odgovarajuće dugme. Dugme odgovornosti. Dugme samozaborava. Dugme potrage za zadovoljstvom. Dugme samoaktuelizacije. Neku kombinaciju dugmadi koja aktivira konstruktivnost. Ili destruktivnost. Ili kombinuje jedno i drugo, na vrlo kreativan način.
Na nešto se naprimamo i osećamo kako nam sudbina kuca na vrata betovenovskim ta da da daaam…
U nekim drugim izborima samo osetimo kako glatko uklizavamo u to je to sa istim sudbinskim lajtmotivom, samo što onda Betovenova peta simfonija uopšte ne zvuči preteće. Nego razigrano.
Na koji god način došli do sebe, integracijom ili dezintegracijom, nepogrešivo sledimo put sudbine.
Ako smo bili vrlo tužni, zbunjeni, uplašeni, glupi, nesrećni i frustrirani na tom putu, to se tiče samo našeg ličnog doživljaja.
Naša sreća je važna samo nama.
Mnogo pomaže ako se dosetimo za šta smo izabrani.
Izvor fotografija: stil.kurir-info.rs
