Najvažniji deo komunikacije je – slušanje. Kad aktivno, svesno i pažljivo slušate, znaćete šta da kažete. Najčešće, slušamo samo površno, razmišljajući o onome što ćemo sledeće reći i tako ostajemo na površini komunikacije, ne dopirući do stvarnog razumevanja i razmene.
Možda gubimo veštinu slušanja – ili je barem ne razvijamo, zato što smo preoukiparani obiljem informacija koje neprestano stižu do nas kroz poruke na telefonu, sadržaje na internetu, reklame… Navikli smo da površne informacije primamo na površan način i nemamo strpljenja za razmenu misli i informacija jedan-na-jedan, za šta je potrebna naša nepodeljena pažnja. Pritom, u svakom trenutku kroz glavu nam prolazi hiljadu misli, pa uglavnom osluškujemo svoj unutrašnji glas, koji nam remeti pažnju koju usmeravamo na drugu osobu, a takođe nam remeti i osluškivanje poruka svog unutrašnjeg bića, koje ne mogu da se probiju kroz gust saobraćaj misli i utisaka. Sposobnost aktivnog i svesnog slušanja druge osobe ima mnogo veze sa sposobnošću postizanja unutrašnje tišine i osluškivanja viših vibracija informacija, koje se obično neprimetno ulivaju u naše informativno polje.
Dakle, vežbanje pažnje počinje sa umirivanjem i disanjem. Slušajte u stanju opuštenosti, pokušajte da ne analizirate i ne “obrađujete podatke“, samo registrujte sve što čujete. I u najvećoj tišini, do vas neprekidno dopiru razni zvuci – udaljen lavež, zvuk saobraćaja, glasovi, muzika, zujanje i pucketanje (karakteristični kućni zvuci, na koje ste toliko navikli, da ih uopšte ne registrujete). Vežbom slušanja i razlikovanja brojnih različitih zvukova u svojoj okolini, povećavate svoj senzibilitet i nivo svesnosti i pažnje.
