Ova reklamna kampanja (U mom slobodnom prevodu “Pametan ima mozak, glup ima petlju“) je osvojila priličan broj obožavalaca svojim dovitljivim sloganom i izazovnim slikama. Pitanje koje pada na pamet je: zašto? Odgovor je jednostavan – zato što je zabavnije, međutim ovo je mač sa dve oštrice. Diesel projektuje ideju da je ubercool dati sebi odaška, živeti u trenutku, i zaista se opustiti i prepustiti svojim neinhibiranim impulsima, ali ono što se stvarno dešava, kada se to previše bukvalno shvati, je najkraće moguće opisati kao kulturološki fenomen zvan “Jersey Shore“. Pomenuti fenomen prati mlade italoamerikance koji svojim neznanjem i neinhibiranošću osvajaju sve veću publiku dok naše male ekrane preplavljuju vulgarnostima i obesnim ponašanjem koje pomera granice pristojnosti. Teško je ostati indiferentan pred otvoreno samodestruktivnim ponašanjem najprimitivnijeg nivoa. Ne samo da su akteri formirali specifični brend stupidnosti već se istim i ponose. MTV-ev rekorder u gledanosti, nas privlači poput neizbežnog sudara vozova, ali čini se bitnijim trend koji on usađuje u duh našeg vremena. Poput pionira kablovske televizije, Seks i Grada, Jersey Shore propagira promiskuitet i predavanje impulsima. Čini se krucijalnim istaći da Seks i grad donosi sa sobom, i daruje duhu vremena, izvesnu emancipaciju žena, komični kvalitet intimnosti i otvorenost u pitanjima seksa dok reality program oslikava dekadentno propadanje sa kojim je suočeno naše društvo u kome je intelekt degradiran. Ovo je posebno naglašeno skorašnjim saznanjem da je Nicole Snookie Polizzie plaćena $2,000 više (ceo honorar iznosi $32,000) od nobelovke Toni Morrison za održavanje govora na američkom univerzitetu Rutgers. Naravno uputno je pomenuti da je nova rvačka diva WWE Snookie takođe pisac. Njena knjiga “A shore thing” je okarakterisana kao promašeni roman od strane jednog od njenih izdavača zato što je prodala samo 9,000 kopija uprkos iscrpnoj promociji po večernjim talk show programima. Bez obzira na ove obeshrabrujuće vesti bitka za validiranje intelekta ipak nije izgubljena!
U suprotnom uglu, četvrtkom uveče, stoje akteri “The Big Bang theory”-ja, na čelu sa prestižnim Dr Šeldonom Kuperom (Sheldon Cooper), koji uporno intelektualno izaziva i marginalne pojave razmatra preko perfidnih naučnih eksperimenata. Shelly je karikaturno obojen svojom socijalnom neadekvatnošću ali i kao takav čini se prijemčivijim i fascinantnijim. Za razliku od intoksikovanih naslednika tradicije Tonija Soprana, Big Bang se održava društveno i naučno relevantnim za publiku različitih intelektualnih sposobnosti. Kao paralela sopstvenom samoponiznom humoru, uz pomoć doktora fizike, Dejvida Salcberga (David Saltzberg), Big Bang uspeva da se održi na impresivnom naučno zabavnom nivou. Ako pogledate pažljivo možda Shelly i Snookie imaju nešto zajedničko, oboje se rvu sa ogromnim miskoncepcijama intimnosti. Naravno i sam Big Bang se osvrnuo na fenomen Jersey Shore-a preko dežurnog ubercool stanovnika 2311 Los Robles Avenije – Penny, jednostavnim osvrtom na večeri koje su genijalni cimeri proveli primorani da gledaju odmotavanje sage italoameričkih cimera.
Navedeni suprotstavljeni trendovi televizijskog programa danas nisu jedini koji su u tako jasnom ideološkom sukobu. Interesantno je pomenuti da je kreator BigBang-a takođe kreator kritički neuspešnije hedonističke komedije “Two and a half men” koja je uprkos primitivnom konceptu imala izvanrednu gledanost, ali ne i priznatost i status uprkos kontroverzama koje je okružuju. Pitanje koje će zauvek visiti u vazduhu, čini se, je šta čini određeni koncept, bilo reality-ja, bilo pisanog programa uspešnim u određenom trenutku u vremenu.
Nama u publici, ostaje samo da se zavalimo u svoje naslonjače dok biramo stranu kojoj ćemo da se pridružimo u divljajućem ratu između vulgarnosti i intelekta koji će obeležiti vreme oslovljavano kao početak 21. veka.
Smart has the brains, stupid has the balls. Which side are you on again?
Iva Đoković je studentkinja psihologije opsednuta pop kulturom i umetnošću. Besramno se upušta u knjiške antologije i filmske poslastice uprkos svojim večno rastućim obavezama. Bret Easton Ellis je vodio kroz monotoniju jednobraznosti teenage života, Nietzsche kroz egzistencijalne krize odrastanja, a na dnevnoj bazi su je zabavljala dela velemajstora kinematografije.
