Bio je petnaesti mart prošle godine, a napolju je padao sneg. Toliko se zaneo u tom padanju da sam pomislila u tom trenutku da je neko obrnuo kalendar i da je zapravo neki januar ili februar.
Tog dana sam pala ispred ulaza.
Ne pamtim kad sam pre toga pala. Lepo, klizavo, glasno sam pala, kao na filmu. Cela desna strana mi se oduzela i dugo vibrirala. Iako tada nikog nije bilo tu, osetila sam jak bol, ali me to nije sprečilo da istog trenutka ustanem, nabacim kiseo osmeh i popnem se u ulaz.
Zašto?!
Jesam li ja to dobro naučila lekciju: “Posle svakog pada ustajem jača”?!
Pa… jača u ovoj situaciji sigurno nisam bila, ali nasmejana jesam! Mislim da je to dobra životna taktika.
Padneš, ustaneš, nabaciš kiseo osmeh i nastaviš dalje. Iznervirala me drugarica, povredio dečko sa kojim sam mislila da imam “ono nešto”, ogovaraju me “bliski ljudi”, bockaju mnogi u zgodna i nezgodna mesta…
Toliko je životnih padova pred nama, pa ja kada se ne bi digla nakon samo jednog glupog pada mogla bih da završim sa sobom. Da dopustim da ležim na podu od pada i glumim nečiji otirač za noge?! A ne, toliko sebe cenim da tim ljudima neću dozvoliti ni da vide da sam pala, stići će kada se već budem smeškala.
Kako oni sa mnom, tako ja sa njima – jednostavno je!
Boli?
Naravno, i to đavolski, najviše kada su za padove krive vaše bliske osobe, ali vremenom se i na to čovek navikne. Ćutke ću prolaziti pored njih, nek misli ko šta hoće, ali onaj ko me je doveo do “pada” ne zaslužuje ni iskreno zdravo. Kažu ponekad treba da okreneš leđa da bi se videlo lice, ja to nisam ni morala da radim, maske su same pale. Šta bi tek bilo da su mi leđa bila okrenuta?! Nećemo o tome.
Setila sam se tog svog pada od prošle godine kada sam danas čula priču o prijateljstvu i razočaranju. Neka devojka mi se ispovedala o svom životu, problemima, pokušala sam da joj objasnim da je nekada stvarno u redu da ne budeš u redu sa svima. Jednostavno ne možeš sa svima. Ljudi greše, povređuju, neko se izvini, a neki naravno ne. Zbog tih drugih napisah ovo.
Čuvajte se bez obzira na godišnje doba, i uvek se smeškajte, njima u inat, čisto da zavarate trag.
Izvori fotografija: wallpaper4me.com, 8tracks.com
Anđelka Popadić, student prava, dugogodišnji aktivista prve studentske humanitarne fondacije Osmeh na dar. Devojka sa jasnim stavovima koja vrlo često odleti s grane ozbiljnosti u svet mašte. Sa svima se oprašta pisanjem, koliko god da su bili prisutni u zivotu, kada se stave na papir tu i ostaju. Slaba na lepu reč i jos lepša dela, netolerantna na ljudski bezobrazluk. Istinski hedonista i zaljubljenik u putovanja.
