Čitajući “Smrt je neprovjerena glasina” doživela sam katarzu.
Obično se, osetivši potrebu za emotivnim i duhovnim detoksom, vraćam Selimoviću i po ko zna koji put čitam “Derviš i smrt”. Svaki put poverujem da sam bar milimetar porasla kao čovek, da sam ojačala u smislu proširenja vidika i tolerancije prema bližnjem, bio mi on mnogo, malo ili nimalo drag. Svaki put nađem odgovore na nova pitanja i sumnje, a potvrdim neke od starih zaključaka.
Derviš i smrt je bila moja lična sveta knjiga. Do pre par dana.
Oduvek je bilo nešto u pogledu, osmehu i reči Emira Kusturice što je ulivalo poverenje i izazivalo poštovanje.
Sem neosporne autonomije ličnosti, tome je doprineo i skoro dečački osmeh. A i paljenje svetla tamo gde je delovalo da nikada svanuti neće izgradnjom jednog od najposebnijih gradova sveta, Drvengrada. Zbog toga sam i odlučila sa pročitam knjigu i vidim šta ona nosi. Očekivala sam mnogo, ali ni blizu onoga što sam dobila.
Pomenuta katarza se definitivno desila. Kada sam završila čitanje osetila sam da više u meni nema nemira, a ni pitanja čemu i kuda. Da nema prekora, razočaranja ni straha od besmisla.
Potvrdilo se da nas velikim i uspešnim čini ljubav. Ona koju primamo i ona koju dajemo. Da je u osnovi svake umetnosti ljubav. Da “tutumraci” dođu i prođu.
Ako ste se zapitali zašto se svet poklonio Emiru Kusturici? Ako su vas pokolebale priče o navodnom nacionalizmu? Ako se pitate žašto je izuzetno bitno čitati Andrića – knjigu u ruke i shvatićete sami jer nikakve potrebe nema da nam bilo ko tumači stvaranost i nečije namere.
Budući da sam ostala bez teksta i daha pred saznanjem da sam našla još jednu sopstvenu svetu knjigu, kao preporuku za istu samo ću navesti neke njene delove. Sigurno će biti i više nego dovoljni:
“Ako ti bilo šta treba, ti zovi, znaš da sam ja tvoj vojnik, spreman na sve! – htio sam da zna da na mene može da računa, a ona je zaplakala i rekla:
Sunce tetkino!”
“Gledao sam Maju ćutke i mislio da je ljubav nešto kao kad prema tebi juri voz i kloparaju točkovi, sve su ti bliži vagoni, a ti si vezan za prugu misliš na onaj tren kad te njen pogled potopi u osećanja koja izbrišu zvuk voza koji se približava i bol ako te pregazi. A ti, najednom, postaješ zbog te ljubavi bezosećajan. Niti šta čuješ, niti šta vidiš. Tek kasnije se ispostavi da taj voz nije ni postojao, a da je stvar sa ljubavlju velika tajna. Ljubav je san.”
“Nešto mi se oko stomaka stvara toplina kad pomislim na njih dvoje. Šta je to Alija?
Čuknuo me po glavi i rekao:
Ljubav, budalo!”
“I ti, u trenutku kada čuješ takvu vijest, malo umreš. Slabije čuješ, tiše govoriš, postaneš ona ulična svetiljka za koju nisi siguran kako uopšte daje ikakvo svjetlo.”
“Nije bilo važno koliko je nešto teško palo na tvoju dušu. Važno je da nisi sam nosio na leđima taj teret.”
“Čiji si ti čovjek sine? – pita mene, iznenadno moja majka, dok pijem jutarnju kafu, a ja kažem:
Tvoj Senka, čiji ću biti?”
Ivana Močević je profesor italijanskog jezika i književnosti, težak zavisnik od dobrih romana, poezije, nasmejanih i hrabrih ljudi, kafe, svih vrsta slatkiša, putovanja. Obožava Beograd, svoju sestru i svoje čarobne prijatelje.
