“Dajte mi mesto za rad, ostaviću vam svet.” Ovu rečenicu nije izgovorio Gustav Vigeland, možda nije ni razmišljao o njoj, ali ju je ostvario. Ne znam mnogo o njemu, niti o tome kako ga kategorizuju istoričari umetnosti. Znam samo da mi je poklonio nešto.
Gustav Vigeland (1869-1943) je norveški vajar. Vajao je ljubav. Reprodukciju energije. Danas bi se to zvalo restauracijom. Verujem da se mnogi ne bi složili sa mnom, s obzirom na to da mnoge Vigelandove skulpture predstavljaju scene nasilja, besa, mržnje, krivice, straha… Sve je to, međutim, deo “Točka života”, rekao bih Kruga života, koji je postojao u ličnosti Vigelanda, a koji nije bio savršeni čovek. Ipak, njegova dela jesu savršena, a on je jedini koji je znao kroz šta prolazi, stvarajući ih tako da kritičarima ostaje samo da daju svoja manje ili više tačna tumačenja. Vigeland je rođen u Mandalu, u severnom delu Norveške, u zanatskoj porodici, a njegov otac bavio se stolarijom. Kao mladić poslat je u Oslo, gde uči rezbarenje drveta. Usled smrti oca (1886), biva prinuđen da se vrati i stara o porodici, ali već 1888. ponovo je u Oslu, gde ga primećuje Brynjulf Bergslien, tada poznati skulptor, koji mu pomaže da nastavi sa radom. Dela, deca nastajala u samom Vigelandu, počinju da žive svoj spoljašnji život. Vigelandov park skulptura nalazi se u Oslu, kao zaveštanje umetnika gradu, od kojeg je 1921. dobio zgradu u kojoj je živeo i sve uslove za stvaranje, a za uzvrat mu, po ugovoru, ostavio u nasleđe sva svoja dela koja je od tog trenutka stvorio. Park se sastoji od preko 200 skulptura, rađenih od bronze, granita, kovanog gvožđa… a predstavljaju čoveka, kako u različitim periodima života, tako i u širokom dijapazonu psihičkih stanja i kompleksnim odnosima koji postoje između ljudi, bilo da je u pitanju odnos roditelj-dete, muškarac-žena, društvo-čovek…
Svega ima u ovoj eksploziji života, koji ne bi bio takav kakav jeste da, pored eksplozivnosti samog Vigelanda, za koju njegovi biografi kažu da je bila izrazita, preciznost detalja na skulpturama nije dovedena do savršenstva, čineći sam Park živim i bez prisustva posetilaca. Tome, možda i najviše, doprinosi činjenica da su sva tela u delima umetnika potpuno naga, simbolizujući “slobodu i bliskost sa prirodom”, a ja bih dodao i nemogućnost da se kroz sopstvenu kožu izbace unutrašnja previranja, grčevi duše, strahovi i frustracije.
Vrhuncem stvaralačkog rada Gustava Vigelanda smatra se “Monolit”, statua u parku visoka 17m, isklesana, kao što samo ime kaže, od jedne stene. Sastoji se od 121 ljudske figure, koje se pružaju od dna ka vrhu, takođe u različitim starosnim dobima, raspoloženjima i odnosima, čiju simboliku svako može da tumači na svoj način. Vigeland je na njoj radio dvadesetak godina.
Jedan od prelomnih trenutaka u životu Vigelanda jeste susret sa Inge Syvertsen, mladom ženom u koju se zaljubljuje, i pravi dogovor sa dotadašnjom saputnicom Laurom Mathilde Andersen, sa kojom već ima dvoje dece, venčava se i odmah razvodi, obezbeđujući joj tako materijalnu sigurnost, uz obavezu da nikada više ne vidi nju i decu. I nije. O mogućim razlozima za ovakav potez govori Viktor Blum u svom tekstu “Psihoanalitičar i vajar”, ukazujući na paralelu koja postoji između Frojda i Vigelanda, kao i Vigelandovom edipovskom odnosu prema majci, za koji kaže da je imao veliki uticaj na “nesposobnost” umetnika da ostvari sopstvenu porodicu i prihvati odgovornost koju ona donosi. No, ponoviću, Vigeland je jedini koji zna kakve je posledice ovo ostavilo na njega.
Skulptura koja na mene ostavlja najsnažniji utisak, ujedno i prvo Vigelandovo delo koje sam video, a koje se ne nalazi u samom Parku, već u gradu, predstavlja muškarca koji sedi i u naručju drži sklupčanu ženu, kao da je štiti od sveg zla na svetu.
To je “ono” što daje smisao svemu, neraskidivo jedinstvo muškarca i žene (ona uplašena, u položaju fetusa, on uplašen za nju samu, “strah tvoj je i moj strah”), koju ja, ipak, volim da posmatram u korelaciji sa drugom skulpturom, na kojoj se u sličnoj poziciji nalazi takođe par, ovog puta u poodmaklim godinama, u kojoj se to zajedništvo nalazi u završnoj fazi, možda i besmrtnoj, čemu je težio sam Vigeland. I uspeo, iako je umro 1943. godine.
Vigeland je, takođe, dizajner medalje za Nobelovu nagradu za mir, što me je podsetilo na nekoliko nagrada koje je prethodnih godina, zaredom (2007-2009), osvojila Aleksandra Stokić, srpska umetnica, na prestižnom međunarodnom takmičenju u Tokiju, dizajnirajući kovanice “Nikola Tesla” i “Miroslavljevo jevanđelje”, kao student Univerziteta u Rimu. Za nju je malo ko čuo u Srbiji, a još manje se potrudio da je prikaže kao nekog ko predstavlja svoju zemlju u najboljem svetlu. Otud i sumnja da ćemo ikada u zemlji imati “naš” Vigelandov park. Možda zato što krug posmatramo kao neprekinutu liniju, umesto da jednostavno prođemo kroz njega, u neki bolji život, neki bolji svet.
Davor Radulj – “Radi” ga umetnost, pametan humor – “There’s a fine line between fishing and just standing on the shore like an idiot” (Steven Wright) – i razgovori koji stvaraju atmosferu “izmeštenosti”.
