Najteži deo preboljevanja bivšeg ne tiče se ljubavi, nego navike. Ne znam zašto obično stavljamo naviku u negativan kontekst. Kao, nije to više ljubav, to je navika. Vremenom smo navikli jedno na drugo. A šta ako je upravo ta navika najvitalniji deo ljubavi? Kako bismo inače voleli nekog, ako ne izgradimo navike u odnosu.
Navikli smo da ujutru pijemo kafu. Da posle ručka prilegnemo. Da zaspimo gledajući TV. Da na kraju tuširanja pustimo hladnu vodu i vrištimo u kupatilu. Da mažemo nokte pet minuta pre nego što izađemo iz kuće. Da novu stvar koju smo sebi kupili držimo na stolu ili negde gde možemo da je gledamo i divimo joj se. Da spavamo u kompletnoj pidžami, čak i leti. Ma ceo život nam se sastoji od navika, rutine, šeme koja prati radne dane i vikende, godišnja doba, jutra i večeri. Ali to se takođe zove i struktura. A zove se i komfor. Volimo naše navike i ne želimo da ih se odreknemo i ne želimo da ih menjamo, osim kad smo prinuđeni. Kad nam se poremete navike, ne osećamo se dobro, moramo da se prilagođavamo, da bismo mogli normalno da funkcionišemo. Ne možemo da spavamo kad promenimo krevet, jastuk, sobu. Odemo na odmor i prvih pet dana se navikavamo na okruženje – osim ako odlazimo tamo gde već poznajemo okruženje i gde smo navikli da idemo na odmor.
