Skoro mi je prijatelj rekao “kad blokiraš negativno, blokiraš i pozitivno” i “posao nije zavšen kad imaš uvid, nego kad prekineš sa praktikovanjem obrazaca” i nije mi rekao ništa što nisam znala, ali zvučalo je tako novo, da sam se trgla – mentalno i emotivno.
Odakle mu ta mudrost? Slomljenom i povređenom čoveku, mentalno uzdrmanom, emotivno oštećenom? Iz čiste dubine Izvora, koji žubori u svakome od nas, koliko god nerecikliranog otpada natrpali u njega.
Čulo ga je i trglo se ono čisto i nezagađeno u meni, čista duša je čula poziv čiste duše. A to je novo za mene. Jer ono što poznajem, jeste bol, koja se odaziva na bol. Oštećenje koje rezonira sa oštećenjem. Žudnja koja pronalazi utehu u tuđoj žudnji za utehom. To znam, tu sam na svom terenu. Na ivici ludila, na trusnom području neugašenog vulkana, u bezvazdušnom prostoru neizvesnosti, nagoveštaja i predosećaja – tu sam stabilna. Predvorje pakla, moj prirodni habitat. Osim što nije. To je samo opustošeno tlo na kome sam izrasla kao korov, pružajući korenje ka dubinama Izvora, cvetajući divljim cvetovima ka Suncu, isturajući naivno trnje, oružje samoniklih.
Usamljenički je to posao, cvetanje u pustinji. Pronalaženje snage uma i celovitosti srca, polaganje oružja pred istinom.
Svi smo uzdrmani. Svi smo oštećeni. Poznajemo bol. I sećamo se čiste svežine Izvora, cvetnog mirisa doma, radosti srca i spokoja duše. A klackalica nije nešto zbog čega treba da uzdišemo, ona je samo igračka, za zabavu i veselje. Uvrnuto deluje biti razigran i veseo usred pustoši. Ali nema nam druge, nego da se ludo igramo.
Ilustracije: Nina Milović
Aleksina Đorđević
