Prva žena slikar, koju znamo po imenu, a da nije vladarka, vladareva suložnica, kurtizana nekoga iz vladajuće klike, supruga uglednika ili znamenitog filozofa, vanredno je talentovana i narcisoidna, plemkinja Sofonisba Anguisola (Sofonisba Anguissola) (1535–1625?). Beleženje njenog imena utoliko je neobičnije što stidljivo školovanje na umetničkim školama počinje tri veka po Sofonisbinoj smrti.
Sofonisba Anguisola najpoznatija je žena slikar italijanske kasne renesanse, brilijant u svakoj istoriji umetnosti.
Almikare Anguisola sa kćerkom i sinom
Uistinu, Plinije Stariji (Plinius Secundus Maior) u Opisu prirode pominje znamenite žene u antičkoj Grčkoj i u Rimu. Bilo je, dabome, monahinja koje su iluminirale rukopise i živopisale biblijske teme, ali one su zavetom pristale na bezimenost pa ih istorija jedva pamti po svetovnom, ne i po mirskom imenu.
Sofonisba je besmrtnu slavu stekla slikajući portrete na španskom dvoru, prizivajući, što je bilo nezamislivo, osmehe na lica modela. Crteže je, u početku, razmenjivala s Mikelanđelom (Michelangelo), kojeg je fascinirala i pre no što je počela kod njega da uči. Sofonisba je znana po izvanrednim portretima i autoportretima u različitom životnom dobu. U poznim godinama okrenula se biblijskim temama.
Sofonisba, Autoportret, 1556.
Kada je patrijarhat dopustio da žene pohađaju umetničke akademije, to je bio, da slobodno parafraziram Nila Armstronga (Neil Armstrong) pri iskrcavanju na Mesec, veliki korak za žene, mali za čovečanstvo: ženama je i dalje nedostupan nauk o ljudskoj anatomiji i, sledbeno, slikanje akta (ni po modelu, ni po sećanju): pripada im mrtva priroda i ljupki pejzaž. (Možda i vezena kuvarica na zidu iznad šporeta). Tri stoleća kasnije, feministkinja pre svesti o feminizmu i rodnopravnosti, monaški povučena Džordžija O’Kif (Georgia O’Keeffe) (1887–1986) slika irise s izrazitom seksističkom notom.
Premalo je to za Sofonisbu, za taj nemirni, nesavladivi, neukroćeni duh, za slobodu koju osvaja bez povlačenja. Tako srčane žene menjaju tabue, menjaju navike, menjaju svet i izlaze iz stega ponuđenih obrazaca.
Sofonisba Anguisola, Portret mlade žene
Vremenom, akademije se oprezno otvaraju ženama, pa slike potpisane ženskom rukom nisu na dnu vrednosne skale. Stižu impresionisti, stasava Meri Kasat (Mery Cassatt) (22. maj 1844 – 14. jun 1926) s prkosnim slikama svakodnevne monotonije u životu žene, a u narednom stoleću slikarke istražuju na platnima sopstveno telo, lepotu, čulnost.
Buntovna i usamljena Džordžija O’Kif s ljiljanima i irisima (Crni ljiljan, 1926, ulje na platnu, Metropoliten, Njujork) nesumnjivo i naglašeno ukazuje na klitoris, vulvu, seks, dok Tamara de Lempicka (16. maj 1898 – 18. mart 1980), krštenim imenom Marija Gorska (Maria Gorska), slika glamur i dekadenciju visokog društva između dva svetska rata, tabuirane tribade. Ali Sofonisbu od Meri Kasat, Džordžije O’Kif i Lempicke dele najmanje tri veka, što su kosmičke razmere za kratki ljudski život!
Sofonisba Anguisola naslikala je svoju majku, ulje, Bjanka Ponzone
Žena u svetu muškaraca
U svetu muškaraca, planetarno uvaženi renesansni portretist, plave krvi, Sofonisba Anguisola, u vreme kada su žene, pripremajući se za brak, mogle da slikaju mrtvu prirodu i vezu, nametnula se kao nenadmašni dvorski slikar moćnog habzburškog kralja Filipa Drugog od Španije (Felipe II de España), družbenica i učitelj slikanja kraljice Izabele (Elizabet) Valo (Élisabeth de Valois) i kraljice Ane od Austrije (Anna von Österreich).
Sofonisbin portret kraljice Izabel (Elizabet) Valo (Élisabeth de Valois) u krznu od kune, bogato urešen zlatom, kopirali su mnogi slikari renesanse, među kojima i glasoviti Rubens (koji je, uz manje dorade, prisvajao slike učenika ili im dopuštao da dovrše njegova platna).
Sofonisba Anguisola, Autoportret, 1560.
Mecena Filip Drugi od Španije ili Filip Drugi Habzburški (Felipe II de Habsburgo), zvan i Razboriti, rođen je 21. maja 1527. u Valjadolidu, umro 13. septembra 1598. u Madridu. Bio je kralj Španije od 1556. do smrti i kralj Portugala od 1580. ostvarivši tako šest decenija dugu Iberijsku uniju. Bio je sin i naslednik Karla Prvog od Španije (Carlos I de España) i Izabele od Portugala (Isabel de Portugal), unuk Huane Lude (Juana I de Castilla) i Filipa Lepog (Felipe I de Castilla) po ocu, i Manuela Prvog od Portugala (Manuel I de Portugal) i Marije od Kastilje (Maria de Castilla) po majci.
Slikarkin otac, Amilkari Anguisola (Amilcare Anguissola), bio je prosvećeni plemić i neumorno podsticao kćeri da se obrazuju. U tome je imao bezrezervnu podršku supruge, plemenite Bjanke Ponzone (Bianca Ponzoni). Sofonisba je sva bila predana slikarstvu.
Izabel Valo, kraljica Španije
Sestra Elena (1546–1584) takođe je učila slikarstvo kod Bernandina (Bernandin), i mada je bila veoma darovita, napustila je mirsko slikanje da bi se zamonašila. Lucija (Lucia) (1542–1578) bila je najuspešnija (posle Sofonisbe, razume se), Evropa (Europa) (1542–1578) i Ana Marija (Anna Maria) (1555–1611) zanemarile su slikanje kada su se udale, a Minerva (1558–1569) opredelila se za pisanje. Sve su bile umetnički nadarene, dok je Amilkarov i Bjankin sin Asdrubal (Asdrubale) studirao latinski i muziku.
Amilkari je 1557. Mikelanđelu ukazao na talenat kćeri Sofonisbe, prećutavši da je sa 14 godina počela naukovanje kod Bernandina Kampia (Bernardino Campi). Mikelanđelo je u odgovoru poslao kopiju jednog crteža na dar Sofonisbi. Buduća slikarka uzvratila je crtežom, a Mikelanđelo je obasuo komplimentima priznajući Sofonisbi izuzetnu darovitost. Dve godine kasnije, po preporuci vojvode od Albe, pozvana je da bude slikar na španskom dvoru i družbenica Izabeli Valo.
Sofonisba je u pratnji vojvode Seša stigla u Madrid da bude dvorska dama i službeni slikar španskog dvora u mnoštvu dvorskih slikara. Tokom gotovo dve decenije podsticala je i pratila amaterski umetnički razvoj francuske kraljice Izabele (ili Elizabete) Valo.
Kada je Izabel umrla ostavila je Sofonisbi, pored bogatih darova, nalog da se uda, što se dogodilo u, čak i sada, odmaklim godinama (38) za don Fabricia de Monkadu od Sicilije (don Fabrizio de Moncada). Miraz je darovao i aristokratski galantnu svadbu pripravio kralj Filip Drugi od Španije.
Tamara de Lempicka, Ritam, 1924.
Fabricia je 1579. odvela kuga i silovita, neobuzdana Sofonisba je 1581. odlučila da se vrati u Španiju. Na putovanju se zaljubila u poprilično mlađeg pomorskog kapetana, plemića Oracia Lomelina (Horacio Lomellino). Venčali su se čim su pristali u đenovsku luku.
Sofonisba, neuobičajeno dugovečna za to doba, tada je imala 47 godina. Kada se prvi put udala već je bila prekoračila prosečni vek renesansnog čoveka. Pred smrt je tvrdila da ima 96 godina, što bi moglo da se tumači kasnijom godinom smrti no što se navodi ili, što je manje verovatno, da je rođena koju godinu ranije. Nije isključeno da se slikarka gubila, mada je Sofonisba, tvrde slikari koji su je posećivali u poznim godinama, mentalno bila iznenađujuće lucidna.
Na mnogim platnima Sofonisba pokazuje samosvojnost i drugačiji, bogatiji, prirodniji slikarski koncept od muškog, predvidivog viđenja. Mikelanđelo se, pomenuh, divio Sofonisbinim slikama, slala mu je crteže o kojima je govorio biranim rečima. Taj je znao šta govori.
Džordžija O'Kif, Crni ljiljan, 1926, ulje na platnu, Metropoliten, Njujork
I sada bih tačkom na kraju prethodne rečenice mogao da okončam tekst, ali znajući da današnji čitalac jedva da je imao prilike u školi više da sazna o Sofonisbi, van škole još manje, o slikarki izvan obrazaca i okvira, nastavljam nameran da opričam više o umetnici iz Kremone.
Rođena je oko 1535, ili nešto ranije, kao prvo od sedmoro dece (imala je pet sestara i brata, behu srećni što je imaju jer ih je disciplinovano i sistematično usmeravala i silno uticala na njih), umrla u Palermu 1625. ili kasnije.
Na vrhuncu italijanske renesanse, kada su gospođe iz višeg sloja učene samo da imaju fine manire, da budu ljubazne, bogobojažljive i znaju vez, Anguisola svira na klaviru i slika. Sofonisba je izbrusila talenat četiri sestre: Lucije, Evrope, Elene i Ana Marije da zadive ne samo Mantovu, Urbino, Feraru, Parmu i Rim. Lucija, Evropa, Elena i Ana Marija bile su slikari. Peta sestra, Minerva, rano je preminula.
Savremenik Ticijana (Tiziano) (oko 1490–1576), Leonarda (1452–1519), Mikelanđela (1475–1564), Sofonisba Anguisola učila je slikarstvo kod Bernardina Kampa (oko 1546), a po njegovom odlasku iz Kremone, nastavila je nauk kod Bernardina Gatia. Veruje se da je učila i od Mikelanđela, kojeg je srela posle tri nedelje boravka u Rimu.
Milosav Slavko Pešić, pesnik, prozni pisac, prevodilac. Objavio naramak knjiga. Pisac za sladokusce. Čuvar jezika.
