Kako se približava vikend svi se pitamo gde ćemo, šta ćemo? Hoće li neko da pravi sedeljku, hoćemo li da pijemo kod nekog, da li ćemo u kafanu ili u neki klub, na koju muziku? Ideje za provod su nepresušne, a ja vam dajem dve verzije izlaska onako kako ih ja vidim, a vi odlučite šta ćete.
Scenario 1. Posle nekoliko dana, jedva smo se okupili i uz natezanje odlučili da odemo do jednog fensi kluba u uskom centru grada prethodno se potrpavši u dva taksija. Na ulazu nas obezbeđenje mrko gleda, jer zaboga nemamo rezervaciju, a ima nas gomila. Al’ ajd’ ne izgledamo loše, možda nam neko plati piće, pa klub možda i bude na dobitku. Na ulazu nas hostesa popreko gleda, zbog već pomenute nepostojeće rezervacije. Nema veze, uvalila nas je za sto nekih maloletnika, koju se nadaju da “matorke” vole piletinu. Tu smo nekih 10 minuta, a jedan od komšija za stolom me gazi svojom lakovanom Paciotti cipelom. Kupio tata, što da se ne “širi” malo. Ionako moje cipele koštaju ko njegove papuče za po kući. I gde je taj konobar, da već jednom naručimo to piće? Ok, stiglo je belo vino posle pola sata.
Klub je već pun, muzika još uvek nije komercijalna, a jedna grupica ljudi se čak usudila i da igra. Svi ih gledaju u čudu, pobogu šta ima da igraju, ko da su došli u klub da se dobro provedu? Svašta! Gledam malo oko sebe, čisto da vidim sastav ljudi, kad već “ne smem” da igram. Dve starije devojke piju koktele za šankom, bezuspešno pokušavajući da uhvate poglede momaka pored. Džabe, oni su već osmotrili dve tigrice pored (dobro nisu tigrice, imaju zebraste majice, roze helanke i roze puf gumice u kosi, ali znate na šta mislim). Tigrice-zebrice đuskaju, prave se da ih ne vide. Ovi hoće da “dožive srčku” od njihovih pozadina, al’ neće im prići, ionako to više niko ne radi, bar u Beogradu.
U separeu iznad, tipovi u sakoima, udobno zavaljeni u mekane fotelje, malo podignute glave šmekaju i piju Moët. Pored njih se smrtno dosađujući, sede njihove “devojke”. Mada možda se i dobro provode, možda sam ja samo ispala iz fazona. U komšijskom separeu malo sede, malo pokušavaju da đuskaju, jedno sedam, osam tipova bez vrata i mozga, ali sa stomakom, ženom i dvoje dece kod kuće i krstačom oko vrata. Aj bar nemaju ljubičaste šuškave trenerke. Ali zato njih i air ljax patike nosi grupica pored separea. Unezvereno gledaju okolo, ne bi li našli neke klinke da se omrse pa da se u ponedeljak hvale u školi.
Shvatam da nisam baš dugo izlazila na ovakva mesta, i odlučim da se upustim u avanturu zvanom “odlazak do WC-a”. Dok sam se izborila sa tri-četiri ratoborne klinke da me nekako ne izbace iz reda, dočepala sam se tog svetog mesta. Klinka pokušava da namesti brus tako da ni iz čega stvori nešto. Verovatno pobegla sa fizike kada se učilo da “se materija ne može uništiti niti ni iz čega stvoriti’. Pri tom psuje neku nesretnicu što joj je maznula dečka i smišlja pakleni plan za osvetu. Na izlasku me požuruje neka plavojka svojim kenjkavim glasićem “ajde što si glupa, guraj se malo”. Da guranje je odraz inteligentnih ljudi, a pretpostavljam da bi istraživanje njenih intelektualnih dubina bilo podjednako zanimljivo kao i istraživanje unutrašnjosti prazne najlon kese.
Vraćam se do moje ekipe, kojoj je dosta ovakvog “provoda”, pa plaćamo račun (koji je izvršio opasan atak na moj novčanik), i krećemo ka izlazu. Plaćamo garderobu neverovatnih 300 RSD, ko da jakne čuvaju u trezoru, a ne nabacane jedne na druge. Hvatamo taksi i bežimo svako svojoj kući, svečano obećavajući da više ne idemo na ovakva mesta.
Scenario 2. Petak uveče. Baš mi se izlazi. Aj da zovnem nekog da vidim šta ćemo. Par telefonskih poziva kasnije dogovor je pao. Spremim se za pola sata, i požurim da uhvatim zadnji bus do grada. Kasnim malo, nema veze, ionako nas ide petnaest, pa dok se svi skupimo, potrajaće. Krećemo svi čoporativno, peške do izabrane kafanice, uz put se prisećajući prošlonedeljnih pijanih dogodovština. Na ulazu nas pozdravlja konobar, kaže mnogo nas je, što mu ne rekosmo da ćemo da navraćamo, al’ zguraćemo se nekako. Spajamo tri stola ko na svadbi, sedamo nekako na dugačke klupe. Par pića kasnije, ustajem da igram i vučem sve ostale. Još par pića kasnije, žurka je u punom jeku, svi se grle, penju po klupama, naručuju se pesme, smeju i pevaju. Tako se nastavalja do ranog jutra.
U to vreme, tri stola dalje počinje komešanje među dve grupice momaka. Izgleda da je alkohol uradio svoje, biće neke tuče. Aj mi polako da krenemo. Plaćamo nekoliko tura pića, i ostaje taman dovoljno za šiš. Ništa slađe, posle ovakvog provoda u kafani. Šiš sa pavlakom. Hm, koliko je to kalorija razmišljam. Nema veze, krenuću da trčim od ponedeljka, ili od prvog još bolje. Sviće, a mi umorni i siti krećemo kućama. Drug me prati do kapije pošto neki pas uvek kidiše na mene kad se vraćam u sitne sate. Tiho otključavam vrata, da mama baš ne shvati koliko sam vina popila noćas i uvlačim se u sobu. Skidam štikle i šminku i mrtva se bacam u krevet i zadovoljno tonem u san.
Mislim da je iz ovoga jasno šta je moja defincija dobrog provoda, iako u tu definiciju po meni spadaju i izlazak u neki klub gde se pušta rok muzika, ili neka privatna žurka, ili prosto igranje cugopola kod nekog kući. U principu važno je da samo da ste sa pravim ljudima. Nije isključeno da autorku ovog teksta za vikend vidite na nekom od ovih mesta kako se ludo provodi. Nadam se da će i vama posle ovog vikenda u glavi biti stihovi “all the crazy shit I did tonight, those will be the best memories”! Lepo se provedite!
Holi Golajtli je nepopravljivi optimista sa namerom da svoje snove i ciljeve uvek sprovede u realnost. Iako je kao životni poziv odabrala da bude psiholog, ne, ne može biti vaš lični psihoterapeut. Netalentovana za sport, ali sa talentom da celu noć igra u potpeticama od 10cm. Voli pivo sa borovnicom, Kosančićev venac, miris lipe u proleće, klizanje, crne haljine, kafanu, džentlmene, šiš u tri ujutru, karaoke, češkanje, tursku kafu bez šećera, knjige i da stalno nešto menja.
