Osećanja uvek teže da se izraze. Kad ih potiskujemo, talože se, dok ne dostignu nivo koji više ne možemo da izbegavamo da vidimo i preplavljuju nas iznutra. Ako ni tada ne pronađu izraz, ako ih ne izgovorimo, ne pokažemo, ne osvestimo i suočimo se sa njima, kreiraćemo neku bolest.
Ne treba nam to. Ako znamo koliko je važno da poštujemo svoja osećanja, da im ukažemo pažnju, da im damo pravo postojanja i da ih otpustimo, onda to možemo i treba da radimo pre nego što dostignu toliki naboj da počnu da nas dave i guše i da se ispoljavaju psihosomatski. Ako ne znamo, onda je bolest način da saznamo i onda je bolest baš ono što nam treba. Tada smo dužni da svoje stanje u potpunosti prihvatimo i da pronađemo u srcu zahvalnost za poruke srca, iako su dospele do nas na tako dramatičan, neprijatan i zabrinjavajući način.
Jer način je ono za šta smo sami odgovorni.
Kad srce hoće da izađe na usta, treba to da mu dozvolimo. Zato što ćemo neke stvari prvi put čuti od sebe, onda kad ih izgovorimo. Dok ne progovorimo, nećemo znati čega sve ima u nama. Jer ne možemo sami. Uzalud ćemo držati sve u sebi, razmišljati i istraživati svoje dubine – ako osećanja ne podelimo sa onima sa kojima su povezana, ili ih ne izgovorimo pred nekim ko zna kako da nas uputi da ih razumemo, prihvatimo i transformišemo, bićemo bolesni, anskiozni, depresivni, zbunjeni, utučeni, ogorčeni, besni i zabrinuti. I ostaćemo takvi. Zračićemo time i kreiraćemo situacije i stanja koja su u skladu sa našom unutrašnjom plimom, koja nas zapljuskuje emotivnim otpadom, koji ne umemo da izbacimo, odbacimo, recikliramo.
