Mnogo je važno da izgovorimo ono što osećamo. Ne u formi optužbe i prebacivanja, nego kao priznanje. Čak i kada nekome govorimo o tome šta mu nismo oprostili i šta mu prebacujemo, mi se obraćamo sebi, dozvoljavamo sebi da čujemo ono što ne bismo voleli da nam neko drugi kaže. Nije dovoljno da nas neko razume, bolje nego što mi sami sebe razumemo. To može da pomogne srcu da se otvori i rečima da krenu, ali ako mi i dalje ćutimo iako nas je neko već protumačio i razumeo, mi nemamo ništa od toga.
Ponekad će nas zaprepastiti nešto što čujemo od sebe, jer smo mislili da smo sa tim završili, da smo odbolovali, oprostili, pustili.
Možda jesmo, na nivou razuma. Shvatamo kako stoje stvari i idemo dalje. Ali kad nas srce iznenadi tako što odjednom iskoči kroz usta i prospe tekst koji nismo pripremili, to je herojski gest, koji moramo poštovati. Jer srce govori istinu, a iskazuje je na prepad, zato što smo jedino zatečeni u stanju da je čujemo.
Istina je oslobađajuća. Nema veze što se zbog nje trenutno loše osećamo, što smo tužni i čini nam se da smo nepopravljivo pogrešili i nepovratno promašili. Jer istina je i da kad čujemo svoje srce kroz sopstvena usta, sledi oproštaj i mir.
Aleksina Đorđević
