Bila sam nadomak sna, ali uvek mi je falilo to malo da zaspim. Ostala sam budna. Napisala mu pesmu. Poslah je kad više nisam mogla da izdržim pritisak osećanja koja su me gušila. Odgovor je bio kofa hladne vode prosuta na glavu kojoj je trežnjenje bilo neophodno. “Lepo je ovo, ali, znaš već.” Bezdušno? Ne. To je preslaba reč. Još uvek ne postoji reč koja bi opisala epitet koji karakteriše ovakve tipove. Hladnoća? Ne. Stene su hladne. Reka je hladna. On je nešto iznad toga.
Koračajući nekom pustinjom koju sam sama izgradila u svojoj duši, svom srcu i svom mozgu, naletela sam na neki ram. Razbijeni ram za slike. U njemu, umesto fotografije videh ogledalo. Ogledalo iz hiljadu delova. Videh sebe koju više ne prepoznajem. Videh sebe iz hiljadu uglova gde je svaki na svom mestu, a pokazuje pogrešnu sliku. Videh svoj odraz drugačijim. Videla sam nešto novo. Nisam bila lepša, nisam bila srećnija, bila sam starija. Uplaših se sebe, pa bacih ram još jednom, da ga još više uništim, da još dublje pobegnem u mrtvilo svojih misli koje su se gomilale kao kakav roj pčela i nisu mi davale da razmišljam racionalno. E, moj dragi, racionalnost je nekada bila moje drugo ime. Sad sam izgubila i ono prvo.
Kad pomislim dođe mi da ne mislim
“Moj dragi” – zvuči tako tragikomično sada. Niti si kad bio moj niti si kad bio drag prema meni. Jesi li ikad pomislio da sam te tako zvala iz čistog cinizma? Nisi. Znam. Nisi ti ni razmišljao mnogo o tome zašto ja tebe i kako zovem. Zapravo, nisi uopšte razmišljao o meni. A koliko sam samo ja svog vremena posvetila tvojim očima, razmatrajući svaku tvoju rečenicu, sećajući se tvog, onog, specifičnog naglaska, i vraćajući u glavi zvuk tvog glasa. Šta mi je to, dovraga, trebalo u životu. Reći će da sam mazohista, neka sam, volela sam. Ti si voleo nju. Ali jebi ga, oboje smo voleli, to je suština. Ne mogu reći da sam bolja od tebe, jer nisam. Da sam bolja ne bih volela tebe, volela bih boljeg.
Gubljenjem nevinosti (i bukvalno i metaforički) izgubile smo pogled koji nas je karakterisao. Sada su naše oči priča za sebe. Delujemo pomalo blesavo kada se smejemo na silu, a u očima kovitlac besa, bola i usamljenosti. Bar sam ja uvek tako delovala. I pred njim. Smejala sam mu se u lice odbijajući ga i praveći ga budalom ne znajući da najveća budala ispadam ja. Da je njemu svejedno, a da sam ja ta kojoj nije. Da sam ja ta koja će odjuriti do toaleta i plakati pred svim onim devojkama. Da nije on taj koji celu noć neće spavati. Radila sam sve na sopstvenu štetu, a u njegovu korist misleći suprotno. Smanjila sam svoju vrednost uvećavajući njegovu. Na kraju smo oboje bili obezvređeni. On je izgubio moja osećanja, ja sam izgubila svoju ličnost.
Rađamo se i umiremo sami. Uvek smo prepušteni sami sebi. I samo sami sebi
Kad se bezuslovno pokloniš pogrešnom muškarcu (glupo je da ga nazovem čovekom pošto iz moje perspektive to nikada nije bio), shvatiš da si pogrešila život. “Promašena ljubav je promašen život.” Nema veće istine. Onda promašiš i snove. Umesto da sanjaš nekog kako te voli, kako te grli najjače što može da ti slomi bol, ti padaš u šake muškarcu koji te čak i u snovima povređuje. Promašiš dan, jer ga nemaš pored sebe, promašiš noć, jer loše spavaš, promašiš uživanje u sladoledu, jer ti se ni on ne jede. Promašiš sve. Ljubav nikad nije pogrešna? Ma dajte. Pogrešna je uvek kad ne prija. Ljubav treba biti harmonija srca i razuma, a ne rastrzanost i nemiri.
Možda sam i ja pogrešna. Možda je on najbolje što sam mogla. Možda je on nešto što zapravo nikad nisam mogla, a pokušala sam. “Sve se može kad se hoće.” Ne, ne može se sve. Ne možete nikoga nikada naterati da vas voli. Odbijanja će uvek biti. To je prirodna stvar. Ali zašto te ne odbije pre nego što ti pokupi sve što imaš da daš. Zašto ti uzme sve i ne ostavi ništa za nekog drugog. Srce je jedno. Kako mogu da ga delim? Kako mogu da uzmem nazad? Ako sam ga usadila u njega ono će tu i ostati. Možda će nekom drugom biti potrebnije, ali sada je kasno da se razmišlja o tome. Šteta je učinjena. Posledice već vidljive.
Sanja Bićanin, surovi realista na svoju štetu. Pristalica duboke iskrene ljubavi. Večiti tragač za istinom, uvek bez dlake na jeziku. Hedonista i cinik.
