Čim se zanesemo i odlepimo od realnosti, kvaritelji se pojave da nas podsete da ne možemo da isključimo ništa i da moramo da uključimo sve.
Trenuci sreće i zanosa posebno su skloni kvarenju. Čista sreća je blesak koji obasjava sve oko sebe čistom svetlošću. A svaka mrlja se na toj svetlosti još bolje vidi. Suludo je očekivati da naša sreća isključi sve ometajuće faktore, a suludo je i dozvoliti da nam bilo šta pokvari sreću. Sulude stvari se, međutim, stalno događaju, jer nismo naučili da budemo srećni. Nemamo pojma kako se to radi. Mislimo da sve mora da bude divno, ushićeno, savršeno, mislimo da je zanos sreća. Možda zato što zanos prati intenzivno osećanje sreće, što je veoma upečatljivo iskustvo, koje obično doživimo kroz zaljubljenost. I dok se osećamo van sveta, sami u kosmosu sa voljenim bićem, deleći bliskost kakvu do tada nismo upoznali, uzrok našeg zanosa kaže ili uradi nešto potpuno neprimereno i sve nam pokvari. Odjednom smo udaljeni svetlosnim godinama od malopređašnjeg ushićenja i ne možemo da verujemo šta se dogodilo.
Zašto je morao sve da pokvari?
Ali, naravno, ništa se nije dogodilo osim prizemljenja. To što osećamo ushićenje i postižemo zanos nema nikakve veze sa poznavanjem i prihvatanjem i stvarnom ljubavlju prema našem partneru. Nego ima veze samo sa našom potrebom da budemo savršeno srećni kao u bajci. Makar na kratko. Ali ako moramo da zaboravimo realnost u kojoj nam je jasno da vrlo slabo poznajemo partnera, da nas hemija puca u glavu i ostale organe i da je to daleko od ljubavi i još dalje od svakodnevice, da bismo spoznali sreću, tada će nešto brzo doći da tu sreću pokvari. Zato što to nije sreća. Ona ne zrači od spolja ka unutra, nego obrnuto.
Kad smo srećni, samo imamo više svetla i više snage da se pod dobrim osvetljenjem pozabavimo prašnjavim ćoškovima i umrljanim delovima koji ne propuštaju svetlost.
Jeste li primetili kako se uvek desi nešto ili se pojavi neko ko nam pokvari planove ili trenutke sreće?
Takvu sreću ne može ništa da pokvari, jer ona neće ustuknuti pred tugom, ružnoćom, grubošću. Neće zaboraviti apsurd i paradoks, već će spajati nespojivo, neodoljivom intervencijom sreće. Sreća nije osećanje koje smenjuju druga, manje prijatna i neprijatna osećanja. Sreća je stanje koje ne menja svoj kvalitet dok oscilira pod pritiskom okolnosti i životnih zahteva. Njoj nisu potrebni nikakvi uslovi i nikakav zanos i uzlet. Sreća ne mora da isključi realnost, ona samo uključuje sebe u okvire svake realnosti.
Kvarenje planova nas uči fleksibilnosti i toleranciji. Možda postignuće koje smo planirali da dosegnemo nije uopšte važno za naš duhovni razvoj. Ali možda su zato prepreke koje kvare naše planove, guraju nas putevima koje smo hteli da izbegnemo i izmamljuju našu kreativnost i improvizatorske sposobnosti, ključne u našem razvoju.
Kad se pojavi kvaritelj planova, pojavio se učitelj, koji će nas trenirati u nekoj veštini koja nam je potrebna, ma koliko se mi osećali osujećeno. Možda moramo da naučimo skromnost, ili strpljenje, ili poštovanje i slušanje intuicije.
Ili upornost u prevazilaženju prepreka i ostvarivanju planova.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
