Nikad nisam razumela stihove Desanke Maksimović, o toj sreći što je lepa samo dok se čeka i samo dok daje nagoveštaje, ali jesam ih rado naučila napamet i osećala u njima neku setnu lepotu koja me prosto nervirala. Valjda zato što nisam mogla da je razumem, a strašno me nervira kad nešto ne kontam. I znate kad sam shvatila? Danas. Posle dvesta godina! Ali valjda žena mora da ima dvesta godina, da shvati tu lepotu, čija je seta poput podočnjaka čiju modrinu više ne pokušavate da sakrijete i produbljenih bora za koje shvatate da će postati samo još dublje, a i jedno i drugo – podočnjaci i bore – uopšte vam ne kvare lepotu. Samo je ističu. Na jedan setan način. Ma i dalje me nervira ta seta, ali dobro, to je zato što mi se čini da ona ima veze sa sentimentom, a to me prilično nervira. Uostalom, toliko često me nerviraju tolike stvari koje užasno volim. Nego, hoću da podelim sa vama otkrovenje, a da bih to učinila, moram da vam ispričam priču koja je kliknula na moje dugme za razumevanje.
Devojka se zaljubila. I nije mogla da se dogovori sa dragim da on dođe tamo gde ona boravi (poslovno) jer on nije hteo da bude dokon i suvišan tamo gde ona ima šta da radi, među ljudima koje on ne poznaje, samo zato da bi proveo neko vreme sa njom. Skroz muški, skroz razumno. Ali ona je plakala i bila očajna, jer joj je strašno nedostajao, jer je zaljubljena i jer ju je povredila njegova muška logika i praktičnost, tamo gde je ona bila sva u osećanjima – zar ona ne nedostaje njemu, isto kao i on njoj? Zar je njemu teško da se iscima samo da bi bili zajedno? I sve tako, skroz ženski, bez uzimanja u obzir muškog dostojanstva, ega i svih tih ćoškastih stvari, koje nemaju veze sa osećanjima, ali imaju veze sa onima koje volimo, jer određuju njihov karakter i ličnost i jer ih zbog tih ćoškova cenimo, onda kad zbog njih ne očajavamo. Nisam imala vremena da razgovaram sa njom o tome detaljnije, pa sam joj rekla – slušaj, kad on tako postavi stvari, to moraš da poštuješ, to je muški način. I ne brini, voli te.
