I onda sam otišla pod utiskom detinjastog izraza njenog lica, njene otvorenosti i snage osećanja koju proživljava i koju ne može da kanališe, jer joj se mozak istopio. I razmišljala sam o tome kako je ta zaljubljenost jedno bolesno stanje i kako sam do sada, koliko sam je priželjkivala zbog tog specifičnog gubljenja sebe, toliko i jedva čekala da prođe, da bi mi mozak opet proradio, da mogu da budem svoja i da odahnem od tripovanja. I onda sam čula stihove u svojoj glavi, u svom nepomućenom mozgu, bistrom kao planinski potok “sreća je lepa samo dok se čeka” i osetila sam se kao da potopljena u taj potok i napojena izvorskom vodom, usred vrelog letnjeg dana. Najzad sam razumela. Odvrteli su mi se filmovi svih zaljubljivanja koja sam jedva čekala da okončam i svesno išla ka tome, znajući da će me realizacija samo mučiti stvarnom stvarnošću, suprotstavljenom onom u meni. Otvorena, hrabra! Ja? Ne, drage moje, to je bilo iz čistog kukavičluka. Uvek je najlakše zbaciti oklop (da brže trčim) uperiti koplje i pojuriti ludački, vičući iz sveg grla, umirući iz sveg srca i pre nego što me mačevi realnosti saseckaju u ražnjiće.
