Onaj lukavi izraz „nepomućena sreća“ mnogo objašnjava. Generiše kratkotrajnost osećanja sreće, koje, ako imate sreće, možda malo i potraje, a da vam ga ništa ne pokvari. To, ako je sreća u domenu osećanja. Jeste malo, svakako. U onim uzletima radosti, euforije, iznenađenja koje te obraduje i dirne do suza i onda prođe. Sklona sam da verujem da je sreća stanje, kao i ljubav. Kao i duševni mir. I jasnoća. Stanja svesti, koja spadaju zajedno. Kada sam centrirana u središtu svog bića, onda sam u miru (sa sobom i svetom) i ljubavi (prema sebi i svetu), srećna sam (što živim) i sve mi je jasno (poznajem smisao). Kad se rascentriram, onda sam u nemiru, bolu, strahu, teskobi i sve dovodim u pitanje.
View this post on Instagram
Mogu li trajno da se centriram, a da ostanem ljudsko biće, da evoluiram, a da ne odbacim osećanja? Ne znam, ali moram da pokušam. Mislim da je zajeb u tome što uglavnom pokušavam iz rascentriranosti, iz stanja haosa i potrebe za uravnoteženjem. Kako bi bilo učiti kroz mir, ljubav, radost, jasnoću, umesto kroz bol, patnju, sumnju, nesigurnost? Možda ne mogu (još) ni da zamislim, ali opet, moram da pokušam. A ono što pokušavam je zapravo, da ne upadnem u sve zamke uma, u koje sam već upala i koje su me već osakatile.
Izabrala sam svest, izabrala sam sebe, jednom davno, kad sam prvi put shvatila da mogu da biram – ili sam bila prinuđena da biram. I od tada se situacije u kojima moram da biram, ponavljaju. Uvek izaberem sebe i svest. Uvek se iznova sastavljam i osvešćujem. Ali zašto ne ostanem ja, zašto ne ostanem svesna? Zato što uvek izaberem put bola? I ko je, ili šta je, to što bira, ko sam to ja koja bira i između čega biram? Šta je druga opcija? Zašto osećam prinudu, zašto uvek dođem dotle da moram da pravim taj izbor? Da li se uvek toliko udaljim od sebe, samo zato da bih ponovo birala sebe i ponovo prešla sav taj put udaljavanja, do sledećeg izbora? Šta odigravam? Prošle živote? Karmu? Ego tripove? Programe?
