Ah, pa sve zajedno. To je ta igra uma i njegovih zamki. Izmislila sam sebe, koja širom otovorenih očiju, srca i uma ulazi u svaku zamku, svesno. Izmislila sam tu svest. Niko ne može da mi kaže „ej, pazi, ulaziš u zmijarnik, ideš mečki na rupu, u lavlju jazbinu, silaziš u pakao“, a da ja, sa superiornim smeškom ne odgovorim „znam“. Šta, vi ne znate kad pravite sranja? Pfff, bednici. Ja znam. Kakva privilegija. Zašto li mi ni jednom nije palo na um da napravim čaroliju, umesto da pravim sranja? Zašto li sam svoju moć ograničila na svesno pohađanje paklova, gaženje u kljusa, nabadanje srca na noževe s leđa? Koji sam ja meni Mengele. I laboratorija i eksperiment i zamorče i naučnik i student, ujedno.
I više nije pitanje zašto to radim, nego KO to radim? Šta sam sve integrisala i šta sve nosi legitimno pravo da se odaziva na JA i da doživljava SEBE i da pravi izbore?
View this post on Instagram
Ako ovaj put stojim pred izborom i ne pravim ga, hoću li uhvatiti onaj deo (delove) sebe, koji uvek hvata mene? Ne znam, ali pokušaću. Čak ne osećam ni da moram da pokušam, samo sam radoznala. Šta će da se desi sa eksperimentom (zamorčetom, laboratorijom, naučnikom i studentom), ako ne napravim izbor? Da li će se JA raspasti na ljubavi i druge demone? I šta ću/ćeš/će/ćemo/ćete/će onda? Hah, ne znam. Videću. A možda i neću. Odbijam da pretpostavljam, da izmišljam.
Vraćam se na fabrička podešavanja, šta god to značilo. A sve mi se čini da znači mir, ljubav, sreću. Mengele hejt dis.
Naslovna fotografija: instagram.com/nico.potur
Aleksina Đorđević
